PoezijaJePonovoUModi

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida

u pokušaju da sačuva svoj let...

Nespretnom rukom prolivena tinta piše još

jedno zaboravljeno sećanje...

U zaboravu živiš

Netaknut

Poklonjen meni

Kao dar

Zauzimaš mesto na kome

niko do sada stajao nije

Ti nadmoćan u zaboravu

skriven od očiju

koje bi bacile urok ili kletvu

poslavši te daleko od moje nežnosti

Čuvam te

Tu si na sigurnom

Neka te ne plaši snaga moje rešenosti

da te zarobim

Iz tog zlatnog kaveza

mogu da te povedem na mesta

na koja samo ja odlazim

Tamo ćemo zajedno brisati prašinu

sa starih fotografija čekajući buđenja 

Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu

u snazi vatre koja će dokazati

da ljubav nije greškom izgorela

da još voliš boje oktobra

miris prosutog šećera po rignli

koji se meša sa dimom tek

zapaljene cigarete

i zvuk tramvaja koji čuva noć

u krugu dvojke

Možda bi mi bilo lakše kada bih znala

da se još uvek sećaš one šetnje

kada je zaškripao bol pod šinama

Sad sav je moj bol stegnut

ostaje zarobljen u šaci

u kojoj me držiš mislima

koje te ne ostavljaju na miru

Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri

Ali ja znam na koju adresu da ti

pošaljem uspomene

Tu si bliže meni kada te privijem

do srca

U rečima koje su te zapamtile

U šapatu vetra koji te sačuvao

da ne izgubiš tu strast

u poslednjoj predstavi koju

su leptiri odigrali

odlazeći u susret zaboravu

u kom će sačuvati sve ono vredno

što je ostalo od nas...