уторак, 09. октобар 2018.

Brigita

Kada smo se srele na uglu Francuske ulice
a sve zbog jedne pesme koju si pokušala
da me naučiš naslonjena na nagoreli dovratak
učionice – imale smo 14
Zatim smo napunile 15, 16, 17 i 18 godina
družeći se na radionicama ikebane nakon
kojih smo ispijale makijata u „Slasti“
Čitajući Beketa rasle smo i kao da smo slutile
da ćemo postati groteskne marionete
koje se kreću u zamišljenom prostoru
vešto izbegavajući policijski čas
Došle su devedesete u devetnaestima
i sa njima poslednji sastanci
na Božić uz orahe i smokve
i vetroviti decembar
Ponekad bismo noću zalutale niz
Đavolju varoš zamišljajući
kako silazimo na zlatnu obalu
U zimskim čizmama smo se provlačile
između polugolih turista
u crnim odelima glumeći „Black rose“
Penjale se u katedralu strmim stepenicama
noseći malu Bibliju u rukama
koju smo čitale na zvoniku
hrabre do ludila
Ali sve to je mogla tvoja Brigita
Ona koja nikada nije šminkala usne
samo oči tamnom senkom
U pogledu od dima
mladalački snovi su se pričali
neprebrojivi nizovi planova
–        fakultet, karijera, ljubav
i neko ko bio bi drag
na stepenicama „Carda“
uz bluz
Uz bluz se sanjalo o snima
Bila sam ona koja nikad nije stavljala puder
a čiji su obrazi bili glatki
uglovi očiju bez bora
ruke meke i nežne
reči knjiške i tečne
Ona koja nikad nije stavljala karmin
a zvala si je – moja Brigita
Bila sam ona u čijoj je sobi gomila knjiga
stajala poređana na stolu
i mnoštvo razbacanih fotografija i slika
Ničeovi citati na zidu
kao podsetnik da su ljudi … eh ljudi
da će ljudi biti takvi kakvi su bili
I jedan retro poster
–        na njemu Brigita
Onda sam te srela na obali u kasnim tridesetima
Uvek smo se kasnije sretale u nekim
čudnim situacijama
Nosila si torbicu od skaja
Ali su ti oči bile pune onog istog sjaja
Zaboravila si draga svoje štikle
Na licu ti maska gorčine od
destilovanih supstanci
od kojih se prave greške
onih prevarenih u početku
i onih koji varaju na kraju
u sredini dovoljno za neki ručak
i nedeljnu tišinu
Zar su samoće tvoje ispraznile srce
Obrok tvoj od šalše i kumina
utočište koje samo sebe mrzi
– kuhinja
Da li je Niče morao biti u pravu
kada je rekao da je zlo moć
a ja kažem da je zlo nemoć
i da su ljudi ….
Ah pustimo ljude
Pitam te za srce tvoje
Ima li nečega ispod tih bujnih grudi
Negde neka kutija u kojoj si nas sačuvala
Ima li mesta za uspomene
bez gorčine
Ima li mene tu negde
u nekom kavezu za umrle ptice
na doku gde su privezani čamci
i olujna noć ispraća „zalutale strance“
u svoju domovinu
a ti kažeš – neka idu u …
Postojimo li osim u sećanju
Draga
Na mestu gde bi mogla da obuješ
svoje štikle ponovo
Ima li nas negde
ili je srce ukrao klovn
što smeje se potišten u svom padu
ranjiv u apsurdu taštine…
@ZoricaTijanić

понедељак, 11. септембар 2017.

Kuća sa plavim prozorima


Razglednice sa putovanja su kratke ali ipak imaju mnogo toga skrivenog u sebi. Tih nekoliko srdačnih rečenica zargrilo bi najdraže umesto nas. Putovanja?! Hotelske sobe, apartmani ili stare kuće sa drvenim kapcima, na dijalektu – škurama. Bilo je različitih prozora koje sam otvorila budeći se u malim primorskim mestima, na ostrvima ali jedno krije tajnu iza plavih prozora. Istarske kamene kuće čuvaju drevne i one nešto novije tajne. Iako vekovima pružaju utočište ljudima koji dolaze u potragu za odmorom na suncu i u moru, sačuvale su svoju autentičnost. Plene i zovu da se vratiš oživljavajući sećanja na živopisni kolorit, splet boja pod suncem pomešan sa teksturom kamena. Ono što svemu daje završni pečat su kuće. Stare kamene kuće koje vekovima odolevaju buri i talasima mora. Obnavljaju se tajnama i hrane suncem. Mogla bih da ih nazovem – čuvarice tajni ili plave škrinje nezaborava ili nekako drugačije. Uspela bih već da pronađem odgovarajuće ime, samo kada bih imala vremena da predahnem i razmislim. Ovako se samo vrtim oko svoje osi hodajući ubrzano poput vremena koje bih da zaustavim. Mnogo je pogleda koji su me fascinirali nakon otvaranja starih škura. Ove plave imaju poseban zadatak – tajni. Nisu čak ni približno boje lavande već nekako baš plave. Pamte svaki uzdah, dodir i poljubac koji ih je zatvorio. Snagu vetra kojoj su odolele dok i sama nisam uspela da odolim toj struji koja me povukla u dubinu i još dublje vuče u vrtlog iz kojeg sam izašla izgubivši želju da se setim. Ona slatka vrtoglavica sa ukusom smokava. Ipak sad mislim na nas i opet se mučim razmišljajući i tražeći odgovore: zašto Emilio piše tom istom levom rukom i čak štaviše, ima isti osmeh koji ne bi trebao izazvati osmeh na mom licu ali se dešava? Ne mogu sprečiti sebe da mi nedostaješ. Ne mogu sprečiti plavokosog momka da me podseti na nas. Javljaš se u različitim oblicima nudeći čežnju Zato danima sedim pod starom smokvom udišući miris prošlosti u kojoj tražim odgovor i pišem svoje razglednice. Ranim jutrom obala je tiha. Poneki starosedilac tek zabaci mrežu. Većina trči ili šeta gaseći svoje nemire. Ja hodam polako i često zastajem kako bih zabeležila trenutke lepote odmarajući se na klupama duž obale maštajući o tome kako bi bilo da je sada tvoja ruka preko mog ramena, da ćeš odnekud naići, da nikad nisi ni odlazio, da je moglo biti drugačije, a nije…
Kupujem razglednice. Već od osam ujutro sve je otvoreno. Pokušavam da ne zvučim klasično ili staromodno potencirajući neke stare vrednosti koje smo prevazišli. Samo sam romantik koji je promašio mnogo puteva držeći se onog najmanje sigurnog. Zato ispisujem slova koja nekako idu nizbrdo.
Na svakoj piše isto: Srdačan pozdrav, nedostaješ, vraćam se brzo i još nekoliko naučenih učivih formi i fraza. Sve to stoji, naravno. Podeliti vreme s nekim ko ti znači sve – više je od blagoslova. Podeliti lepotu vremena, mirise, šetnju u zoru i galebova krik, muziku vetra i talase. Sada delimo misli znajući da postoje dva sveta u kojima se ipak i očito ne spajamo. Neko ih zove paralelni svetovi, a ja razdvojenošću. U jednoj tačci se ipak spajamo. Tu je sve dozvoljeno i moguće. U mislima. U njima je moguće pridržati vrata vetru i zatvotiti plave prozore. Iza njih živi ljubav. Skrivena i dobro čuvana. Luster koji je zanjihao vetar i miris naranči ispunio je prostor popravljajući raspoloženje novim nadama… Grad koji izranja iz uspomena i odlazi na spavanje zatvorivši plave škure na kamenoj kući sada je potpuno budan. Ne znam ko još živi u toj kući osim mog straha i strasti?! Ipak, u njoj ostajemo mi – trag našeg vremena koje smo zaustavili na trenutak i ukrali sudbini. Pišem ti posvetu ljubavi. Još sam uvek tvoja lady iako znam da ti više nije stalo. Ne znam kako će zvučati ali ti ćeš znati ono što ni sama nisam uspela da dokučim. Ti ćeš prepoznati ono što smo bili nekad i zaboraviti ovo što smo ili nismo sad. Odustali od borbe nosimo sećanja u kojima se volimo u jednom vrelom danu na izmaku leta. Uskoro će tvoj rođendan. Nisam pozvana. Ni ti nisi dobrodošao. Maska klauna i tri naranče koje će žongler ispustiti pokvariće dan. Tvoji su pozivi stizali kada sam najmanje mogla biti od pomoći. Nisam ti se našla. Ona je bila brža. Ne marim. Ionako oluja izbriše tragove.
Vreme nam ističe polako. Zatvaram plave škure i gasim svetla. Neka hrabriji nastave svoju igru na pozornici. Mi smo od naše borbe odavno odustali ostavivši ljubav da sama nosi svoje rane i usamljena čeka svoj beli brod. Misli, dodire i uzdahe čuvaće kamena kuća, kad zatvori svoje plave prozore i zaustavi korake u vremenu koje je igralo protiv nas… Ništa se tu više nije moglo… Ipak, meni ostaju dodiri povetarca, miris mora i mi. Naša slika u čežnji morske pučine, onda kad zatvorim oči, zatvaram i te plave škure…


среда, 09. август 2017.

LEPTIRI

OBJAVLJENA NOVA ZBIRKA POEZIJE - LEPTIRI
Franjo Frančič, slovenački književnik i Zorica Tijanić, srpska spisateljica i novinarka objavili su svoju treću zajedničku knjigu. Radi se o zbirci poezije „Leptiri“ koju je objavilo Društvo za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Iz svoje dugogodišnje saradnje imaju objavljenu zajedničku knjigu poezije „Objeta s tišino“ i priče za decu na slovenačkom „Pravljice so...“ („Priče su...“)
Zbirka poezije „Leptiri“ su objavljeni na srpskom jeziku, a pesme je preveo Franjo Frančič. Promocija knjige će biti na Sajmu knjige u organizaciji Društva za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Recenzije za knjige su napisali Jelena Dimitrijević, filozof i novinar i književnica Mirjana Štefanicki Antonić.

 Reč o knjizi

Jelena Dimitrijević: Ambijentalnost i konceptualnost u kretanju poezije

Kada sam krenula da iščitavam ovu zbirku shvatila sam da pred sobom imam neobičnu poeziju, počevši od teme, preko stila i forme. Pesnici su upotrebili slobodan stil, većinom kraće forme poetskih izraza, dok je sam okvir i ishod projekta potpuno oslobođen upravo poput glavnih aktera - leptira i njihove igre, koja simbilički predstavlja interakciju misli. Stihovi se prožimaju dočaravajući zvuk, sliku i svetlost i na taj način zauzimaju veliki deo svakog pojedinačnog izraza.
Motiv koji se prožima kroz  poetske  forme, pored leptira jeste – dete. Komparacija dečije i leptirove igre uveliko eksplicira nevinost ali i stradanje čoveka u savremenom svetu.  Nikako ne bismo mogli reći da je ovo poezija namenjena deci, već je pretenciozno namenjena čitaocima koji su ušli duboko u razumevanje ljudske prirode, osvestivši mnoga egzistencijalna pitanja.
Igra stihovima metaforički opisuje razinu razumevanja života, prihvatanja ili neprihvatanja života, kroz sasvim obične svakodnevne, kako urbane tako i motive prirode te odnosa koji se razvijaju između ljudi u vremenu u kome su ostali da projektuju ono eksplicitno - uspostavljanje odnosa između tišine i zvuka, svetla i tame, i s druge strane mira i nemira, profanog i svetog, smirjući se na kraju u svojoj poetskoj distanci kretanja kroz atmosferu i ambijentalnost i svakako moguću konceptualnost koju ova poezija nosi u sebi.

Ova zbirka je spoj višedimenzionalnih slika koje se prožimaju ne trpeći dodatne manifestacije ukrasa već su same po sebi dovoljno moćne da sa minimalističkim izrazom pošalju značajnu poruku što, kako mi se čini i jeste bila namera i uporište u kreiranju  „Leptira“.

                                                                                  
Mirjana Štefanicki Antonić: Igra rečima, preplitanja pesničkih dimenzija


Lirski zapisi, male poetske forme, ambijentalnog poetskog izraza. Minijature kroz opažaj, doživljaj, osećaj.
Posute lepotom praha sa krila leptira…
Pesma – poema o Dva leptira, umreženih u lakokrilom i šarenolikom letu, po poljima tihim – stranicama rukopisa…
Autorski dvojac, koji sanja. I snovi su lepi dok budjenje ne pokvari i sve odagna, ma kako bilo…
Franjo Frančič i budan sanja:

„… Trava i ruže oko nje…
Ako imala bi ljubav, imala bi sve.“

Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u neko novo – sutra.
 Jer, ljubav ne može biti teška u predelima širina, satkanih od naših sudbina, zapretenog ljuljuškanja, priziva u sećanje.
U središtu pesme – dete, u saglasju sa radošću, osenčeno sjajem. „Dečji osmeh treba da cveta…“ – Z.T.
 Sitna tkanja dušom, zazivima, dozivima, prizivima.

„… Da uhvatim samoću, usred crvenih cvetova nara, u škrinji sećanja…“ – peva naš Pesnik.
„Leptiri“ – strukturalno podeljeni kao sinteza.
Zorica Tijanić: „Plešem leptirov poslednji let… vres sa cimetom pretvaram u prah…“

Pesnikinja odašilje refleksije podrške za dobrom srećom:

„ I širim ti ruke… laticama ruža oduzimam dah.“
 Istim tim Franjinim laticama ruža, s’ početka rukopisa… Da li?
 Pesnikinja i Pesnik „ponovo u nekom drugom sazveždju“, rečima, versima, motivski se dodiruju. Slučajno ili sa namerom?
Igra, ipak… makar bila i iluzija, kada se dimenzije prepliću.
 Nakon iščitavanja/pročitavanja ove nevelike pesmo-zbirke, čitalac će doneti svoj zaključak.
„Slikanje raspoloženja“ – Zorica Tijanić i Pesnik, uz upitanost: - Kako smo putovali u večnost?
Uz otimanje i davanje ljubavi koja se spoznaje u samoći, uz olovku i belinu papira. I, opet je sve lepršavo, razigrano, novo… neobično… neuobičajeno.
 Eho u zabludama i pored „ukradenih, utihnutih čežnji“.

„Volim usamljene, drugačije… izgubljene.
One koji se nigde ne uklapaju…
One sa dušom na vetru.“
      Henry Charles Bukowski

Kod postupnosti iskaza, kao da je proces trenutno skriven, dat samo u potencijalnom vidu, u svoj svojoj lepoti i punoći stiha, manifestovan u nemuštom dijalogu Pesnikinje i Pesnika.
Prelepo dodirivanje… treptajima - stvaranje rečima, ka vrhovima umetnosti.

уторак, 25. јул 2017.

Zorica Tijanić: Neko meni

Znam da bi mogao biti
Taj neko
Meni blizak
Iako ne znam kako
ni kad
ni gde
Mogli bismo se sresti u nekom  malom
primorskom mestu
gde na zaliv pada noć
Ne bih mnogo pričala o sebi
pogled je najbolji odgovor
Mogao bi proći prstima kroz moju kosu
milujući obraz
Ja bih ti poljubila ruku
Vrcavi pogled koji diše svuda po mojoj javi
prošetao bi putem moje kože
i zaustavio se u sjaju oka
poput suze
Mogli bismo se sresti u jutru
sa mirisom kafe
Vodila bih te na mesta gde su predeli
oslikani snovima
Ti
Mogao bi biti
Meni
onaj pravi
za dane koji se žive bez kajanja
za trenutke u kojima se zaboravlja bol
i osmeh miluje tugu
Ali ne znam
Da li bih ja mogla
sve to biti tebi
jer svetlost je moja u njegovoj tami
gde bol je samoći najbolji izgovor