петак, 29. април 2016.

Poezija je ponovo u modi: Hram umetnosti

Poezija je ponovo u modi: Hram umetnosti: Izabrati put umetnosti znači prihvatiti samoću ali ne kao vrstu usamljenosti, već kao mesto na kojem ćemo biti oslobođeni da biramo put duhovnosti i njime nesmetano prohodimo stvarajući. Potreba da čovek izrazi svoje sopstvo oduvek je bila nasušna. Telo je hram, tajna kao i ljudski um koji putem umetnosti ulazi u odaje izgrađene od sedefne duše. Sedef je u svojoj osnovi simbol Bogorodice, svetosti, ovaploćenja, nebeskog. Izabrati jedna od dvanaest bisernih vrata biće stvar slučajnog odabira ili osvešćene spoznaje o potrebi otelotvorenja onoga što u nama živi kao pojedinačan entitet. Sva ta potreba za izrazom sopstva određena je predajom genetskog koda koji se probija kroz lavirint života i izlazi materijalizovano. U svojoj inicijaciji se pojavljuje delo kao proizvod imaginacije. U taj ezoterični deo uma gde je nesvesno inicirano u sistem simbola koji se prepoznaju kao misteriozni, samo povlašćeni mogu da uđu. Da li će spoznati sve tajne ili samo deo njih, zavisiće od njih samih i od

среда, 27. април 2016.

ODLAZE TAKO...



ODLAZE TAKO...

Autor: Zorica Tijanić

Odlaze tako jedan po jedan
U nepovrat kao selice...
Ispraćamo ih suzama
Neke i pesmom
Po želji...
A ja sebično mislim
kako ni jedna moja ljubav
nije bila tako posebna
kao što bi mogla biti
ova naša
Mogla bih s tobom pričati
u nedogled o bilo čemu
naslonjena na tvoje rame
Mogli bismo pričati 
o vremenu
pticama
ili knjigama
Ne bi bilo važno
koliko boja tvojih očiju
u koju bih uronila
sve svoje nemire
Mogli bi se igrati
pogađanja neke melodije
koju bi mi pevušio na uho
Mogla bih ispratiti letnju oluju
i uz kapi sitne kiše
izglancati pločnike
šetajući ulicama nepoznatih naziva
Mogla bih ti ispričati
sve svoje tajne
izmisliti šale
samo da ugledam osmeh
na tvom lepom licu
i prstima proći kroz tvoju kosu
zamišljajući zlatne talase
na obali
Ali na vestima su rekli
da više nema nekih ljudi
Piše i u novinama
a ja izbegavam da ih čitam
ne verujući baš u sve što piše
Sledeći put ću pitati tebe
Možda ćeš mi reći
Verovaću ako mi kažeš
da su pisali o nama
o poljupcu koji se nije dogodio
o Malom princu 
na kojeg si me podsetio tražeći ljude
i o Ruži koju si zalivao
a ja sam toliko želela da
se pretvorim u njen miris 
pa makar i u kap
koja će ti dodirnuti usne
Odlaze tako...
Daleko kao na svečanost
na kojoj ćemo se okupiti
da proslavimo rađanje novog života
Ti ćeš držati ključeve mog spomenara
u kojem sam odavno zapisala
svoje male dečije tajne
Sada ne bih da ti ih otkrivam
bilo bi to malo nezgodno
jer ne znam kako bi gledao na to
Bolje da se držim one priče
o pticama
vremenu 
ili o kafi
Možda i o knjigama
Poezija bi ti dosadila brzo
a možda i moje pesme
u kojima bi prepoznao sebe
Bezbolnije bi bilo sve od toga
da mi kažeš kako naša ljubav
ne bi bila baš tako posebna
iz nekoliko razloga
koje bi nevešto izmislio
onako na brzinu
Ali ni to ne bi bilo važno
ja bih našla neki smisao
i u tvom odbijanju
Samo da jutros vesti
nisu objavile da otišli su
neki ljudi...

петак, 01. април 2016.

Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo

Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo: Baršunast odsjaj korica, hartija obojena drvenim bojicama, stranice na kojima ćete pronaći beleške iz nekih davnih dana, zaviriti u prošlost, ljubomorno čuvaju svedočanstva iz zelenih klupa. Čuva li neko od vas možda svoj stari leksikon? Sigurna sam da ih se svi sećate. Spomenare smo možda spremili u stare kutije, smestili bezbedno sa drugim knjigama u potkrovlja ili na mesta gde držimo prošlost pod ključem, pa tek ponekad u toj baršunastoj prašini zateknemo sebe kako se čudimo onome o čemu smo pisali i na koji način, ne prepoznajući sebe. Sigurno sa osmehom sete na licu. Kroz sećanje odlutamo u neke bezbrižnije dane, kada smo maštali da odrastemo, a sada bismo se rado vratili u te školske klupe i razmenjivali misli. Možda bismo neke stvari uradili drugačije, a možda i ne bismo. Možda smo baš najbolje izabrali. Treba ići napred, ali ne treba zaboraviti. Sećanja su ono što nas čini bogatima, oplemenjujući i učeći nas iskustvom. Čini mi se da najplodniji period stvaralaštva i