четвртак, 24. септембар 2015.

CVET IZ OLOVA
Zorica Tijanić („U vrtlogu burleske”)

Rastem na olovnim poljima
čekajući zarobljene laste
da polete
Miris je odavno izašao
iz cveta
Kamen na tvojim grudima
nije postelja
Gubim se u prljavim mislima
ponekad ih očistim kišnicom
ali ovde je suša
Odavno je lišće požutelo
i ruke tvoje koščate
grube na dodir
ne miluju
Rastem uz more u kojem
više nema života
Selim se iz grada u grad
tražeći mir
koji je izgubila moja kuća
pa se u snu skrivam
i nemoćna smrt snivam
milosti molitve
kroz noć prizivam
Odjednom na ostrvu
na kojem Sunce zalazi
u tišini
noć šapuće talasima
Tu Mesec rasipa bisere
da svetlucaju po talasima
na granici gde ne postoji reč
Skrivam se od sna u kojem
smo pobegli od čizme
Predstojao je put
s kojeg smo se vratili ojačani
u čekanju zarobljeni
godinama
Hodajući od postanka
bosi kroz olovna polja
Sad taj bol ništa ne znači
u rasutom svetu
koji se ubrzano kreće
s tendecijom da se ugasi
a mi u remisiji tražimo
mirise
dok cvet crni samo još
iz olova raste
na poljanama gde su
nekad lelujali makovi

среда, 23. септембар 2015.

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")


Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka
Osmehom gorkim
Budila mu snove
Umornog od skitanja
Čekala u pijanim jutrima
Poljupcima brisala
Miris drugih žena


U zavetima đavola prevarila
Da je anđeo smrti
Lik njegov mili
Ostao do poslednjeg časa
urezan na srcu
i plesala

Samoćom tkala proklete sate
Provedene u željama opojnim
Što su sa usana mrtav dah
nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile
Uteha je spavala slaba u tišini
Ona je plesala u požudi
neugašene ljubavi
živeći dramu u tri čina
za koju je Mefisto napisao
onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana
Njegovom su vratu privezak bile
Ni jedne kao anđeoski ujed
Otrovne zmije
S njenih usana
Za kojim je umirao da pije
Ni jedan pogled da probudi glad
Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

Dušom ili telom
Anđeo dušom koja je oduzimala dah
Đavoljom strašću žene koja
Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina
ljubav je bila i radost i bol
Borba večita snage dve
Koje su jedna drugu srele
Da bi se otkrile ranjive
Na granici „malog“ sveta
U dvoboju duša
Šalom smrti pokrivene
Duboko skrivene ispod
pogleda koji se zarekao
na ljubav...


уторак, 15. септембар 2015.

Ponekad se probudim s mirisom belih ruža 


Zorica Tijanić
(zbirka pesama "U vrtlogu burleske")


Ponekad se probudim osećajući
tvoje usne u mirisu belih ruža
i uštinem za obraz
Tad uhvatim svoje misli
da kao luda žalim
za rastrgnutim uspomenama
koračajući kroz jesen
u kojoj su boje lišća i miris kestena
ostali otrgnuti od mojih čula
Ja nisam greškom posadila
bele ruže
Samo sam želela da verujem
u to da je postojao jedan grm
koji si nazvao mojim imenom
Kao da sam u žalosti
za živim uspomenama
Sastavljam dane kao pazle
svesna da ću ih teško posložiti
u zadatu sliku jer uvek nedostaje
ona jedna da bi sve bilo savršeno
Razbacujem olako svoje vreme
namerno gubeći mesto u redu
 tražeći nešto za šta znam
da ću pronaći onda
kada mi ne bude trebalo
kao što dečije igračke uvek
pronađu mesto da se sakriju
od nade mališana da će
nastaviti igru
Tako i ja ne prihvatam 
da stavim masku
braneći se od pravila
ne boli me to što znam
da nikad neću imati
ono što mi se učinilo da želim
već se plašim tvog bola
kada sve tvoje prevare shvate
da nisi deo sna kojisu živele
Moji snovi oživljavaju
zapisani na laticama ruža
Veruj mi da je samo Alisa
uspela da dohvati zlatni ključ
a partija šaha koju igram
glumeći da sam ohola kraljica
unapred je izgubljena opklada
i sad taj matiran ruž sa usana
može skinuti baš onaj
kojeg si se najviše plašio
Moje je snove razumeo neko
ko čuva tajnu kaliografskih zapisa
sa drevnih hartija
koje zagrebane tvojim lažima
samo još jače mirišu
Preskačući polja u inat osudama
sakupljam suze rasute u kapi
skupocenog parfema i prve kiše
koja će obrisati novu nadu
Ljubih u tebi voljenu sebe
ali se duša izdigla nad telom
i sad posmatra kako tvoja nestaje
pod trnjem
Ja nisam greškom posadila 
bele ruže
Želela sam da se probudim
u trenutku kada ćeš me osuditi
za ljubav koju si obećao
Ponekad se budim srećna
nakon sna u kojem sam te srela
pre nego što smo se upoznali
i ostajem snena u poljupcu cveta
koji je prestao da miriše
nakon što je uvenuo 
pod kapima prve jesenje kiše...

петак, 04. септембар 2015.

Bad timing (pogrešan trenutak)

„U vrtlogu burleske“ (2015)
Zorica Tijanić  

Izvedi me noćas iz ovog bunila
Pakao misli mojih postaje dim
odbijen u vazduhu
Sa usana tvojih okus cigarete
pojačava želju zaustavljajući dah
sve vreme preteći beznađem
Ne daj da se vratim svom bolu
Ostani jači od moje tame
Izvedi me noćas iz ove tišine
Neka to bude bilo koje mesto
gde sviraju džez
Već godinama igraš istu igru
nudeći alternative za želje
kojih se bojiš ili da priznaš te sram
dok te drugima prepuštam
lažem u sebi da te ne dam
Noćas misli mirišu na sneg
i svitanja januarskih zima
Nekim čudom pristaješ
da na tren budeš moja zabluda
Dok haljinu biram ti tražiš note
i po starom klaviru prebiraš
Melodiju teško pronalaziš
u  tonalitetima se ne snalaziš
Ipak prepoznajem tu pesmu
Staru kao vino koje čuvam
za venčanje našeg sina
Dok se u sebi lomim i kidam
puštam želje da se raziđu s maglom
u pari starog putničkog voza
Obično se na stanice stiže u
Božićnje jutro pijano i sneno
kasneći na zabavu u čarobnom selu
gde treba da se sretnemo kao u priči
Ti ćeš obući crnu košulju
na kojoj se neće videti karmin
Ja ću skinuti kaput prepun snova
pozdravljajući se sa hladnoćom
Sešćemo u bircu gde služe
kuvano vino i sve miriše na sneg
Sećanjem brišem slabost trenutka
u želji da osetim ponovo naš smeh
Nije to bila ni izdaja ni predaja
Već put bez kraja
na kojem smo u ironiji zastali
Naslonjeni na nadu zaspali
tamom osunčani
uvek u nekom pogrešnom

trenutku