Porubljeni snovi (zbirka objavljena 2014)

Impresije o zbirci poezije Zorice Tijanić: Porubljeni snovi

Mirjana Aćimović, dramaturg

SRCEM ĆU TI U SRCE TUĆI

o zbirci pesama Zorice Tijanić

„Porubljeni snovi“

Nova zbirka elegične poezije ove vrsne pesnikinje nam daje još jedan autentični ženski glas u autentičnom ženskom pismu i novom poimanju identiteta „žene koja piše i previše oseća“. Poput Marine Cvetajeve koja je napisala „srcem ću ti u srce tući“ – Zorica ne koristi fraze i sentimentalnost i ne koketira sa literaturom ili deskriptivnošću i naglašenom osećajnosti, ona direktno i neuvijeno priča svoju istinu:  „Neću ono što želim i sebi jer sam potrošila gleđ pijući hladno i vruće. Ja sam otišla predaleko i hrabro poginula. Uvek u prvom redu svojih strahova. Ti nemoj mojim putem.“

A istina Zorice Tijanić je univerzalna, puni izraz bića koje voli, tuguje, plaši se, raduje sitnicama i ne miri sa sudbinom današnje dvolične sadašnjice.

Pesnikinja ne spada u one „srećnike i srećne druge koji pevati ne mogu” i ona hrabro nosi svoj krst i breme koje je neobično teško sa ostalim velikimpesniskinjama: „...jer ako ti je glas, pesniče dat, ostalo ti je uzeto”.

Zašto nas pesme iz zbirke „Porubljeni snovi“ dotiču u samu dušu, i zašto nas neke rastužuju, a druge razgaljuju i čine srećnima i poletnima? Stihovi pesama nove zbirke poezije Zorice Tijanić su istiniti, u njima su ogoljena tuga i razočarana ljubav koja je spremna sve da oprosti u zamenu za samo jedan osmeh i zagrljaj. Ljubav o kojoj ona peva je čista, beskompromisna, a opet surovo i precizno svesna svake, pa i najmanje laži. Ona peva o ljubavi iznova i iznova njena pesnička duša je spremna kao feniks da ustrepti i usklikne radosno na svaki nagoveštaj nežnosti i iskrene dobrote i ona hrabro slika čežnju, pružene ruke koje nema ko da prihvati, jeca njeno srce tužno zbog nesposobnosti onog drugog srca da pruži svoju ruku za polazak u jednu običnu šetnju.

Ljubav o kojoj piše je gotovo dečije naivna, nesebična, ona ne uslovljava, to je ona iskonska prava biserna ljubav koju velika većina nas negde usput u gomili kompromisa zaturi i izgubi, zaboravi kako izgleda. Ta ljubav je začuđena, u neisplakanim suzama kada je neuzvraćena i sva u bolu, iznova svaki put, svakog jutra kojim započinje dan – očekujući malo radosti umesto koje pristiže nova tuga od koje srce tone u sve veću tminu.

Zorica piše o najvažnijim malim stvarima koje život znače onima koji nisu menjali prave vrednosti za šaku novca ili materijane zamene za praznu dušu. Ona neće da se odrekne hrišćanske dobrote i iskonske istine da je „ljubav pregršt davanja“, njoj je susret sa voljenim bićem „skuplji od života“.  U prvoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ nam govori o deci, sreći, čekanju voljenog, putovanjima.

Malo je njenoj duši potrebno za ostvarenje snova, čekajući da pređe ulicu između hotela Balkan i Moskva, čarolijom divnih stihova pesnikinja nas sa lakoćom smešta u voz koji „krivuda kroz tajge i tundre, uz muziku ruskih cigana“ i stiže u Moskvu „na pesničku noć u Puškinov kafe“.

Zorici su malograđanstvo, tlačenje slabijih, laži, prevare, skorojevićsko i snobovsko okruženje koje nam sadašnjica natura sa potrošačkim mentalitetom kost u grlu koju ona samo čeka da ispljune. Neumoljivo, bez pokornosti svojih čvrstih stavova ona se u svom književnom radu obračunava sa lažima kao najvećom pošasti našeg života –

„Ja...

Moj prikaz sveta

blizak kiši,

na otvorenoj palubi

vetar razbija.

Bura kroz grudi

u kapima mora.

Bliske su jer vole.

U času odlaska

prva, ja podigla ruku

i nestala u ljudima

koji nisu razumeli 

misli.“

I –

„Ja sam svoje nastavila,

vi ste na svojim lažima pali.“

Pesnikinja u ovom stihu sakriva potvrdu kompleksnosti životne borbe i daje finoću toj muci sa kojom se svakodnevno suočavamo:  „I moj mali život, koji se izlio u bunar želja iz kojeg kantom grabim ali nedovoljno duboko.“

U drugoj tematskoj celini „Porubljenih snova“ ona piše isključivo o ljubavi i jedna od detinje najdirljivijih pesama, gde bezrezervno i prostodušno, čiste duše kao što to samo može biti prelepa srpska i pravoslavna duša –piše stihove pesme „Moja ljubav“.  Jedna od najlepših pesama ove zbirke je pesma „Ulice bojene tugom“ u kojoj pesnikinja nadahnuto govori o najvećoj ljubavi i jedinoj mogućoj utehi i punoći za dušu – a to je ljubav prema Bogu. Nekoliko puta sam se iznova vraćala pesmama iz zbirke „Porubljeni snovi“. I pokušavam polako da razumem poeziju Zorice Tijanić koja me pesmama „Častim se lažima“, „Tama mog jutra“, „Ko si ti“, „Jednom će ti biti žao“, „Moji sinovi“ – veoma podseća na boli i tamna osećanja Silvije Plat i En Sekston.

Međutim, počinjem polako da razumem Zoričinu poeziju i ona mi se ipak čini bliža divnoj ruskoj poeziji. Kao i kod Ahmatove, Cvetajeve, Majkovskog, Ljermontova, Zavjalova ili Jelene Fanajlove – i kod Zorice Tijanić je mnogo bitna iskrenost, ona se skroz razotkriva, svoja osećanja zapisuje u veoma jednostavnom obliku gde je rezultat pesma koja je puna emocija koje pesnik ne prikriva već ih na jednostavan i univerzalan način iznosi, onakve kakve jesu.

Satkani od snova smo

nas dvoje, pesnici koji

beže u unutrašnjost sebe,

tražeći reči kojima bi

napisali poruke svetu.

Zorica Tijanić je pesnikinja koja piše beskompromisno, ona ne prihvata učmalost, praznu svakodnevicu, ravnodušnost po cenu velike patnje. Time se ona svrstava u red velikih žena pesnikinja, a njena poezija je tako fina, tako mekana i tanana, kao povetarac kog i ne osećaš, a koji duva i otkriva svoje tajne...

MAJSTOR I MARGARITA

Razbudio me bol ranim osvitanjem,
još uvek sumraci vladaju dolinama
mog ranjenog srca.
Pokidane niti koje su vodile do kule
istanjene su naporima da premostim
tugu.

Nisi me ranio ti!
Još su mlade tvoje zore za moje
odgovore.
Grč spoznaje još ti ne zavidi.

A duša nebom već odavno ne plovi
već se u mojim grudima pretvrara
u tamu u pokušaju da te ne voli dok
mirno se more podiže plačem u oluju.

Kao Majstor i Margarita smo
sastavljeni u noći punog meseca,
na balu koji se završava večnošću.

Ponekad kao da uživam u slabosti
koja mi nanosi zlo puštajući noć
da me poseti i oduzme mi radost.

Razbudio me bol ranim osvitanjem.
Hoće li nam doći velika ljubav,
a uništiti je slabost?

Da li je domaćin naše ljubavi
lično On?

Ispreplićem mnoštvo niti kroz kožu

pod kojom uvučen čekaš da me
obuzmeš i udariš mi u srce.

U ljubavnoj priči život rasipaš po
moru u beskraj kristalnih perli
u koje se pretvaram dok dišem.
Valpurgina svečana noć proslavlja
svoj praznik i nadmoćno se smeje
ulazeći da osvešta naš dom.

Na balu se srećemo ti i ja i oni.
Hoće li nam ljubav prepoznata
dozvoliti zajedničku večnost u spokoju
i moram li se pretvoriti u sebe da
bih te zadržala?

Šta ako me iskušenja odvedu drugim
putem gde užitak u istinskom bludu
traje tek minut do praznine?

Razbudio me bol kasnim zalaskom
sunca.

Još uvek bih da mi putem svetle
tvoje blage oči, da sastaviš niti

koje vode do mog srca,
da premostimo tugu koja će postati
modra jednog jutra u večnosti.

Mi smo stigli do kraja beskraja,
dodirnuli ludilo različitosti.
Znam da nisu iskušenja naše zlo
jer dogovor je bio da praštam i da
praštaš mi.

U PRIKRAJKU MOJIH ZABLUDA

U prikrajku mojih zabluda se

kriješ kao najveća čežnja,

uz koju se privijam tugujući.

Moje si maštanje i mirisno

sećanje koje se pamti poput

tamnih zabranjenih vremena.

Sivilo mojih bespuća ispraćaš

koracima koji odzvanjaju i

osećaš me ranjivu čulima.

U prikrajku mojih čežnji

neko si ko otvara bolne misli

igrom bez prestanka.

Plavetnilo jutarnjih nadanja

dočekuješ poljupcima

i zavodiš usne obećanjima.

Moje si sećanje na koje

se naslanjam svojom težinom

i padam u prazna očekivanja.

A ti me dočekuješ radostan

u prikrajku mojih čežnji,

sav satktan od želja

i na kraju ispraćaš u bezdane

teškim i neiskrenim rečima,

ispod kojih ostajem savijena.

I onda se dovijaš lukavo

do malih uspomena u kojima

se budim neprobuđena,

podsećajući da je hrabrost

da se otvoriš, jedini izvor

mogućeg pomirenja.

U prikrajku mojih zabluda

živiš kao tajna dragocena

koju sam sačuvala za sebe,

osećajući nesvesno da mi te

život krade, u svom beskraju

vremena i u trenu do sna.

GOSPODSKOM KROZ NOĆ

Ti i ja Gospodskom kroz noć...
Sećanje ne greje promrzle prste
dok sama prolazim ulicom
odevena u kajanje.
U mislima poslednje pismo
sastavljam za tebe.
Priznajem hrabro da si onaj pravi
čija sam potajno oduvek.
Led ledeni u očima ti cakli,
u oluji preživeli smo pustinju duše,
a ti se vraćaš da me ponovo voliš
osmehom skitnice
i spremno u koraku očaj moj lomiš
pružajući mi osmeh u vodi života,
koja opija pružajući radost na tren.
Čuvaš me u uspomeni...
Moj trag ostaje u albumu bivših,
a neisprljanih obećanjem varalice.
Naše tajne šapate i prosut smeh,
čuva noć spuštajući korak niz Gospodsku
prelamajući zvukove i mešajući ih
sa vapajem pijanih prosjaka,
koji se vuku promrzli na pločnicima.
Na tren sam ti daleko...
Na tren blizu...
u zagrljaju koji donosi toplinu
prvog susreta kao nadolazeća reka,
koja preti da te odnese
na drugu stranu obale.

BILA JE TO POSLEDNJA NOĆ HLADNOĆE

Nema topline u rukama
koje bi ugrejale promrzlo
srce, samo iglice magle 
koje se stvaraju na staklima 
prozora koje otvaraš hladnoći 
puštajući je da te zagrli prkosom.

Bila je to jedna od poslednjih noći
hladne samoće pritisnute godinama 
koje su sačekale da zime pređu put
hodajući od jeseni do jeseni.

Inje s tvojih trepavica pretvoriću
u suze čistilice i ugrejati promrzle
prste svojim dlanovima,
jer kada dođeš, biće to u dan
koji mora početi nedelju.

Dan u koji sam spuštena
blagoslovom anđela i u istom
danu zatočena silama zla
prethodnih života sastavljenih
od koncentričnih krugova
koji su sećanje na rađanje 
u ognju smrti.

Odvešću te tada na mesto
koje zima nije okovala 
predrasudama 
niti je zatrovala srce,
već ima zelene prozore.

U jedno predgrađe gde
postoji kuća duše
u kojoj prsti ne crtaju po
staklu dahom čekanja.

Pogledom ćeš kroz predele 
koji pucaju pre svitanja.
Smejaćeš se prošlosti
koju si odbacio hrabrim korakom
unapred rušeći moje odstupnice.

Ostaće mi nada da će nam se
oči sresti na putu spoznaje,
iako znam da sam tek karika
koji te vodi dalje od pozdrava.

Biće to jedna od poslednjih
noći u kojoj će te vratiti oni
isti anđeli koji su me prodali
za okajanje greha pokorom
i ugrejati srce dahom topline.

LENJINGRADSKOM

Sever hladan kao tvoja daljina,

ponekad dotakne strunom vetra

i ne prestaje u kovitlacu tuge

da stvara nemir.

Prepravljam snove u kojima

su mi ukrali bicikl sa korpom

cveća

i prodali ono što bilo je moje.

U gradu u kojem sam videla nadu,

stojeći mirno pod petokrakom

magije čekam da prođe bol,

uzdahom što pritišće korak

koji nije više naš

ni korak moj,

ni iskorak tvoj.

Ne volim zimu

ali studeni me čeka.

Na svakom uglu

zavejan u magli noći...

U ulici našoj  gde sa sa drveća

umesto lišća padaju zvezde,

dok noć pribada bol na srce.

Lenjingradskom...

Pod kapom mladosti prohujale

godine koje su trčeći za idealima

zamenile lakovane cipele

vojničkim čizmama nalazeći čemer,

posustao u potrazi

u kojoj si i sam isprljao dušu.

Ne znam šta sam tražila te noći

na trgovima, kada odavno ne živimo

hodajući istim ulicama.

Tvoji se koraci prelamaju

domovinom grofova,

a ja laticama blažim smrt,

raznoseći cveće po grobovima.

Tvoji su uzdasi namenjeni drugoj,

dok se budim samoćom uspavana.

Ledeni sever Lenjingradskom brije

prerušen pod kapom revolucije srca.

Na uranskoj zastavi ugrušana krv!

Ne ustajem na prvi takt himne,

već ostajem gluva za strah,

slepa u nemoći da da pronađem

trag i padam u svoju tišinu

gde večiti je mrak...

RUBIM SNOVE

Ponovo rubim svoje snove,

naručujem ih o prazniku

da se s predskazanjem spoje,

dan iz noći kad porine tugu

imenom tvojim bol priziva.

Drhtavica rađa prečicu bolu

dok mi po pticama zaborave

šalješ u nagoveštaju zime koju

ću, čini se voleti više nego ikad,

s jeseni što kestenjem mami.

Stanice na kojima zastajem

u konačištu čekanja mirišu

na bosiljak utrljan u kožu,

a duša na iskušenju revnosna

u molitvi se rađa i umire.

Trujem se mislima lenjim i

pristajem na greh pomalo

nečasna, dozivajući ljubav

molitvom, koja često odjekom

u prazno zvoni.

Zagrli dušom probrane nemire,

miomirisom koji pruža cvet

u tamjanu skriven, uobličen

u jednoj steni u kojoj zarobljena

plačem.

Tvoja će duša slobodno poljanom,

na konjima vranim da miriše na

svetinje, kose rasute vetrom,

snagom da zauzda nemire udrarajući

o sapi dok kočije daljinama lete.

Rubim pocepano platno koje se

teško ušiva i pod koncem svileno

beži, a ti se smeješ i srećan me

dozivaš da put pravi pronađem i do

srca dođem, snebivam se, a želim.

Dodirujem te osmehom, usnama

večnost darivam, dok drhtavim

prstima snove ušivam i pod snenim

se jutrom usamljena budim, znam

da postojiš negde i ljubav nudiš.


Vitraži mora

Dubina, modrozelena površina
odsjaje tvoje duše prelama pučina
i bistri me, rađa u beskraju tišine
i miluje iako hladnim prstima,
volim, život mi more, dubina i
pučina.

Znam da trpim taj žal i žar putem
života iako mnogo daljim, vodi me
istina, osećam i radost i bol što
na duši su sol i tako za večnost u
mojim venama nemira nespokoj
struji kao tame mol.

Tuga dubine, modrozelene, plavi me
rođenje svoje oholosti slavi i na
gozbu oholo poziva.

Brinem, istina se samo ponekad
u tragu soli javi, pa ako prepoznaš
onaj si pravi koji se uvek na vreme javi.
Sreća je samo deo što razara tkivo
u očekivanju nekom, da kad će i šta
će sakriti u laži, podići ih na viši
nivo i pitam se za čije to dobro?

Na oblaku plovim, brod nasukan na
tvoje izdaje čeka dok nečasno kradem
tvoje dane, prepisujući lekcije života,
kupujem tišinu, a ti podižeš jedra što
prevoze u jutra vedra.

Brišem korake i reči koje ti pišem,
oblacima izmišljam imena.
Oblačim ih u žuto, modrozelenim
odsjajima dajem smisao dok beton greje
leđa, oči su prikovane za nebo i sanjaju
mir sačuvan u molitvi.

Oblačim oblake u belo ruho, izlivam
voštanim bojama najlepše odore,
kidam niti povezane prstima,
a opet vera mi ne da da čudima
verujem.

Plaćam mađioničaru da ih izmisli
i nađe, klaunu da me nasmeje i stojim
tu kao zamišljen lik izmišljajući
trik u kojem se budim pored sudbine
u nebeskoj panorami pejzaža i vajam
oblike tražeći im smisao.

Pokrivam i sakrivam prste skrhane
bolom od hladnih dodira i na mestu
za ljubav strah je opet pobednik.

Dubina... modrozelena strana srca.
Budim... usnule damare strasti.
Crtam... po ko zna koji put čamac i naš put.
Zaboravljam ono neizbežno i ružno.
Gledam, tražim i ne želim da vidim.
Slepa je bol na površini duše.
Gluva za huk vetra u tišini  dok osećaj
umire ugašen.

Trčim po obali jureći za rečenicama
koje su bile jake da prelome srce i
maštam o tome da ti opraštam.
Živim sa oblacima sivim u modrozelenim
vitražima oslikanim tvojim mislima
na potkrovlju duše što za ukras ti samo
i oduvek služe.


MEANDRI DUŠE

Molitvom te ruke prizivaju,
misteriju tuge kao reke
pruge oko korita obavijaju i
krivudaju kroz talase
prateći oblake.

Ranu poljupcem previjaš,
molitvom sreću prizivam,
udice oko srca stvaraš
daljinu mislima varam,
u ljubav se pretvaraš.

Dolaziš u dobar čas
kad sve je crno oko nas,
razgrćeš oblake tamne,
obasjavaš jutra i sušiš
kišne dane, misli ti lete
u zagrljaj same.

Meandri duše mojim
usamljenim danima
teku zamišljenom rekom
ka obali gde su nam imena
ostala u kamen večnosti
urezana.


OD RAMENA DO USANA

U mirisu divljih narandži
jesen započinje kišama
čije se kapi rasute po
staklima tope kao poljupci
na mojim usnama.

Žudnja se otkriva u odsjaju
sveće koja o prazniku tinja,
a ti je gasiš drhtavim prstima
dok srce pustoši tišina
januarskih belih zima.

Nošen vetrom daljina
tražiš svoj put i pronalaziš
mir na mojim usnama
ćuteći neizgovoreno
volim te, daješ da me
ispuni praznina.

U mirisu zrelog nara
jesen se prepušta snegovima,
a ti ostaješ jednako lep
u njima i nastavljaš put
žudnjom dodirnut
ovlaš usnama
preko mog ramena.


ZATVORENO SRCE

Zatvaraš srce urokom
sudbine
U sebi mir ne pronalazim
Opijam se sećanjem
dok belinom ljubav
nam odiše
padajući u zaborav

Bude me hladna
i bešćutna jutra
Ne prepoznajem tišinu
kao sudbine znak
Umire misao
rađajući hladnoću
Nečujan je šapat
zamenio glas

I onda kao usud
vraćam se da sakupim
rasutu nežnost
Po čežnjama prebiraju
drhtave ruke
žudeći topline dah

Biram da zaboravim
strah koji me zaledio
Samoća me noćas
uzela pod svoje
Zatvaraš srce
Tamom ga ogrćeš
U besmisao reči
prosipaš
Nema nas više


BUDI TU

Budi tu kada mi jave da si me
ostavio i ne objašnjavaj mnogo
praznim rečima, jer tuga nikad
ne pita zašto, već razlij to crno
vino po mojim očima, i ne pitaj
otkud crna haljina.

Budi tu kada mi jave da si
sa drugom, da si popio i zaboravio
obećanje u trenu, ne pravdaj
se, jer sreća mi je okrenula leđa
u trenutku kada si me izbrisao
iz dnevnika uspomena.

Polja koja se zlate pod magijom
vetra i ispod sunca okupane
krošnje zriju, sakriće moj bol,
koji okrepljen seje po oranicama
na kojima ću se odmoriti jednom
kada me izgubiš.

Budi tu kada mi jave da više
te nemam, kada se jutro prevrne
u čamcu uspomena i kada
zadrhtim snena i nikad mi ne
objašnjavaj zašto, zašto te pored
mene nema.


PRVA SI MISAO

Buđenjem svakim prva si misao...
Senke ruševina u iščezlom
gradu, moja su sećanja u koja
dolaziš nošen dahom
berlinskih vetrova.
Na trgu od snova pretvaraš
moja jutra u radost buđenja,
dok nežnostima prosuti
osmesi plove morima.
Ostavljaš uspomenu na
srušeni grad u kojem
je zora osvitala sumracima
rađajući se u trezoru sudbine.
Zato sad, buđenjem svakim,
prva si misao na dan
čiji je suton zakasnio zbog
pogrešne dojave o redu vožnje,
usamljenog voza za Moskvu,
čije su se tračnice razdvojile
na pogrešnom koloseku i
prizvale noć u muzeju tišine.
A ti si ostao u svakom mom
buđenju kao prva misao,
neko ko se čeka na putovanju
snova i vozi transibirskom.