Putovanje kroz san Ksenije Lovrić (roman objavljen 2015)

Impresije Radovana Vlahovića o romanu Zorice Tijanić

„Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”

I već od samog naslova romana Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić, nameće nam se pitanje, a ujedno nam se i otvara čitalačko interesovanje: Ko je ta Ksenija Lovrć o kojoj autorka želi da nam priča u svom romanu. Znatiželja naša zagolicana je i mi krećemo u avanturu čitanja, prosto, bez velikog razmišljanja šta je to što nas kroz dalji sled događaja čeka. Već u prvom poglavlju koje nosi naziv Vraćanja – ravnica mira, glavni junak, intelektualac, nas, govoreći u prvom licu, uvodi u priču o sebi, o svome ocu, porodici i o majci pesnikinji Kseniji Lovrić, kroz slavonsku izmaglicu i mirise ravnice posle kiše i cvrkut ptica, onako meditativno analitički i sa puno ljubavi, kao kad se meditira iz ljubavi. U sledećoj glavi koja nosi naziv San –prethodnik tuge, junak ispovednim tonom, kao pred pričest, mada je u pitanju intelektualac, doktor psihologije, govori o sebi introspektivno i znalački, otvarajući tako Pandorinu kutiju svoje duše i zavodeći nas isčekivanjem šta se dešava sa Ksenijom Lovrić, mi se upoznajemo sa pejzažima njegove bogate unutrašnjim doživljajima duše.

I već na samom početku romana, Zorica Tijanić nas svojim majstorskim pripovedanjem i zavođenjem uvlači u svoju priču, u svoj roman, a da i ne osetimo da smo mu se predali, onako iskreno, sa srcem i sa punom dozom poveranja da će nam čitanje doneti onu dozu prijatnosti i zadovoljstva koje očekujemo od velikih romana. Ja, kao jedan od prvih čitalac rukopisa Zorice Tijanić Putovanje kroz san Ksenije Lovrić pre objavljivanja knjige, osećam da sam uvučen, već u startu, u mrežu čitanja što je za početak težak zadatak svakog proznog pisca. I moj osvrt na ovaj roman neće biti tek puko prepričavanje onoga što se u njemu dešava, već naprotiv, samo skup impresija koje je čitanje u meni proizvelo, kako bih onoga trenutka kad se knjiga pojavi pred tobom, poštovani čitaoče, i kad je uzmeš u ruke, rekao da tvoja posvećenost čitanju i tvoja pažnja, dragi čitaoče, neće biti ni u jednom trenutku uzalud. Jer Zoričini junaci, otkrivajući nam sebe, otkrivaju i nas nama samima i daju nam šansu za vlastitu introspekciju i promišljanje sopstvenih života koji su u stalnoj težnji da prenebregnu vlastite protivurečnosti koje su se u nama življenjem nataložile.  Opisujući Kseniju, glavni junak dr Ilija Lovrić, pripovedač, kaže: „Imala je gen mladosti. Izgledala je kao devojčica, a opet kao ledena kraljica.” 

Govoreći i opisujući svoju porodicu, Ilija Lovrić nam otvara priču o spokojnom životu u slavonskom selu, o lepoti, slozi, miru i ljubavi u porodici u kojoj je Ksenija odrastala, ali nam i otvara priču o devedesetim godinama, o ratu građanskom koji se kao arhetipska slika nosi genetski u sebi i uvek kad se promišlja vlastiti život, takve i te slike su iskakale kao mračni pajac iz kutije i sablažnjavale svojom strahotom, apsurdom, bezrazložnoću našeg glavnog junaka. 

Putovanje kroz san Ksenije Lovrić je roman o jednoj ženi o njenim ljubavima u senci poslednjih ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Priču o glavnoj junakinji, o njenom životu,  nam sklapa  njen sin u romanu, koji je ona od njega, kao zavet i poslednju želju na samrti,  zatražila. Ilija Lovrić tako postaje glavni narator koji pored toga što čita ispovesti svoje majke i njene velike ljubavi Emira, takođe i sam ispoveda svoj život. Ovaj roman, slobodno bismo mogli reći, je jedna velika kao pred pričesrt ispovest, gotovo svih junaka koji imaju želju da se oslobode onog neizrečenog u svojim odnosima i da dosegnu katarzično smirenje.  

Radnja romana se odvija u Slavoniji, u Beogradu, u Dubrovniku, u Indiji, u Beču i kroz četrdesetak poglavlja, koja pričaju različiti akteri, blagim i toplim emotivnim i pesničkim jezikom, vodi nas da upoznajemo pesnikinju Kseniju Lovrić koja je volela i bila voljena od strane četiri muškarca, a ipak se osećala usamljenom, nesrećnom i tužnom. Ovo je, takođe, roman o ljubavi žene prema muškarcima, i o ljubavi muškaraca prema njoj, ali i roman o ljubavi majke prema sinu i sina prema majci, koja nam se sa svakom novom stranicom otkriva u svojoj jezičkoj i pripovedačkoj toplini i lepoti kazivanja.

Junaci ovog romana su intelektualci, pesnici, filozofi, slikari, psiholozi što daje prostora autorki da ispolji svu unutrašnju snagu i lepotu sumnji svojih junaka, sa željom da otkriju istinu o sebi i svetu u kome žive, a ujedno i da kroz neko od svojih dela, Ksenija u pesmama, a Emir u slikama, ostave tragove koji mogu biti signali i putokazi za potomstvo. 

Zorica Tijanić je pre svega pesnik i to se oseća na svakoj stranici ovog romana, ali je uspela da svojepripovedačko ja transformiše i da govori iz pozicije muškarca Ilije Lovrća.

Ovo je roman i o snovima ljubavnika koji, ako se ne ispunjavaju u jednoj generaciji, oni se ispunjavaju, kao sudbina, u životima potomaka protagonista ove prelepe ljubavne priče.  Ovo je roman o putovanju kroz poslednjih četrdesetak godina na prostorima bivše Jugoslavije. Roman u kome ima mnogo tajni, koje se otkrivaju sa mnoštvom upitanosti i samospoznaja, naratora Ilije Lovrića, gde on upoznajući život svoje majke, kroz pisama i dnevničke beleške, uspeva da izbegne prozaične zamke u koje je njegova majka upadala i da, zajedno sa Andreom, nađe svoju formulu za životnu sreću.


Impresije književnika Avdulaha Ramčilovića o knjizi

Pročitao sam roman i oduševljen sa njime. Znao sam da je Zorica vrsna pesnikinja, a sad i da je izuzetno snažna pripovedačica, romansijerka,  u čijem se delu vidi  i njen sveukupni, raskošni talenat književnice, kako u poeziji, tako i u prozi, kolumni, romanu, u pripovedanju radnji i događaja, opisa ličnosti i njihovih duševni h stanja. Tema romana, fabula, likovi, tokovi događaja i radnje, redosled, mesta, poruke, sve je to sliveno vrhunski kao kad se u mozaiku poredjaju delovi i stvore celinu iz koje se ne daju pomeriti, jer slede jednih iz drugih, nastavljaju se jedni na druge i tako čine jednu izuzetnu lepu i snažnu kompoziiju i konstrukciju romana. Roman je  interesantan i veoma zanimljiv za čitanje! Sve čestitke darovitoj autorki sa željom da objavi još mnogo romana i zbirki poezije i tako obogati svoju i sveukupnu biblioteku i književnost uopšte.

Radi ilustracije i prikaza njenog svestranog talenta evo nekoliko mesta iz romana:

„Konačno sloboda ali sad mi i ne treba taj mir kad nemam ništa. Moji prijatelji su bili moje bogatstvo, a sada su ostali u daljini, tamo preko. Građanski rat je podelio ljude koji su se voleli. I ja sam ponovo bila na pragu da doživim još jedno razdvajanje. Zaljubila sam se u „protivničku stranu“. Pitam se: Kako mi je to uspelo? Sad kad pomislim, ne znam ni kako se to 

dogodilo. Možda mi je trebalo pažnje, ljubavi, ali je nisam dobila ni u toj vezi. On je bio neko koga sam opsesivno ljubila punih dvadeset godina i još nisam bila sigurna da li je tome kraj". 

Str. 40.

„Da li je moguća ljubav za ceo život. Imao sam Leanu samo za sebe i bio sam srećan i uljuljkan u 

saznanju da sam konačno voljen. Zašto se moja porodica nije okupila? Da li je ego i sujeta nešto 

što uništava ljubav, odrastanje, porodicu? Pet godina sam učio i čitao o tome i na kraju shvatio da neki ljudi nikad dovoljno ne odrastu, kao biljka koja ne iznikne iako je posađena, trula od korena. Bilo je to previše pitanja za jednog Iliju Lovrića koji je zauvek ostao zaključan u svom 

sopstvenom autizmu“. /

Str. 60

„Mogao je ostati, a nije, i njemu sam zamerila sve ono što nije uradio, a Kosti Teodoru sam bila zahvalna što me ostavio. Nikad iz sebe ne bih izvukla tu zrelost, mir i jačinu, kojom me svojom grubošću naterao da postignem. I Ruan kao neko ko je nosio svu nežnost sveta u svom srcu, samo za mene. Da li sam se mogla tome prepustiti i šta je on očekivao od mene. Nisam bila sigurna opet u sebe, kao i pre 20 godina kada sam dobila ono prokleto pismo iz Kanadske ambasade koje sam iscepala i bacila.“ Str.83.

„Nije želela da Ruanu upropasti karijeru koju je stekao na Goi, kao ni njegov savršeno ugodan život. On je njoj bio samo prijatelj, prema kome je početnu zaljubljenost pretvorila u nežno prijateljstvo. Priznala mu je da je bolesna i da nema snage da krene dalje ali je ipak prihvatila ljubav ruskog emigranta koji je ostavio nežnost u njenom životu svojim zagrljajima i ispratio je na počinak. Rekao mi je da to nije mogao biti on jer ga Ksenija nije volela kao muškarca. 

On je samo prevezao do ljubavi, smirio je njene nemire i objasnio da je život jedno veliko more, a ljubav dvoje ljudi koji su dve spojene obale u jedan kontinent, okean koji moraš živeti bezuslovno bez straha i obmane samog sebe. Objasnio mi je ako budem voleo Andreu srcem, da će mi se vratiti, da će osetiti moju čežnju i na daljinu. Rekao mi je da je Ksenija volela 

nekog ko je imao njeno srce na dlanu i ko je bio poslednji na njenom putovanju kroz snove. Za tu ljubav niko nije znao osim njega, jer mu se poveravala u svemu. Proveli su zajedno  nekoliko godina.“

Str.  174.

Poštovani prijatelji, ljubitelji književnosti! Srdačno vam  preporučujem ovaj roman, jer se jedno književno delo može najsnažnije  doživeti i razumeti u potpunostii samo čitanjem. Možda ćete u njemu naći i jedan deo sebe i svog  života.

Dušan Varićak: Roman (o) ljubavi i usamljenosti

http://konkursiregiona.net/dusan-varicak-roman-o-ljubavi-i-usamljenosti/

(recenzija romana Zorice Tijanić “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”)

Prvi roman pesnikinje Zorice Tijanić “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić” je roman o putovanju; pripada, dakle, žanru “romana na putu”, već uveliko zastupljenom u svetskoj književnosti. I ovde putovanje predstavlja čin samospoznaje – putovanje u geografskom, prostornom smislu (radnja dela odvija se u širokom luku, od Beograda, Dubrovnika i slavonske ravnice, preko Beča pa sve do Indije) služi tek kao okvir za poniranje u samog sebe, u svoje korene, u sopstvenu suštinu. Ili, drugim rečima, putovanje je puko sredstvo za ostvarenje sopstvene sudbine, svrhe, i/ili životne misije.

Glavni narator romana, Ilija Lovrić, izvršava zadatke koje mu je pokojna majka ostavila u svojoj pisanoj zaostavštini, u kojoj je opisala svoj živor i svoje ljubavi. Ostavila mi je zadatke, kroz koje sam krenuo shvativši da će mi pomoći da se suočim s istinom. (str. 39); Znam da bi Ksenija želela da… nađem svoj put. Navela me je da se vratim, pročitam njen san, kako bih pronašao sebe. (str. 78); … kao da sam želeo da se vratim, negde. Nisam bio siguran gde je moj dom, jer ga je bilo svuda.(str. 32)

Kao što se vidi iz prethodnog citata, Ilija – priznati, uspešni bečki psiholog i stožer čitave storije, oko kojeg se poput satelita vrte ostali akteri romana sa svojim sudbinama – i pored blistave karijere na Zapadu je rastrzan, iskorenjen, nigde ne pripadajući, te pronalazi sebe upravo na tom putovanju. … nadao sam se nekom čudnom preokretu, nakon što ispunim ta tri zadatka… ne sluteći da će i meni sva ta putovanja preokrenuti život… (str. 41)

I svi akteri koje Ilija na svom putu sreće su takođe, kao i on sam, promašene, izgubljene, neostvarene egzistencije, te upravo preko njih on na kraju spoznaje sebe.

Tako sreće i Emira, Ksenijinu životnu ljubav, inače uspešnog slikara koji za samog sebe ironično kaže da je “prilika za lako ostavljanje, koji više ne mari ni za koga i starac u duši”. Njemu Ksenija u spisima koje iščitava njezin sin neprekidno prebacuje kukavičluk što je otišao bez nje, našavši se tokom poslednjeg građanskog rata na pogrešnoj strani – njenoj. Osuđuje ga i Ilija, čitajući majčine tekstove. A ipak, sama Ksenija, u trenutku iskrenosti, priznaje da nije krenula s njim ne mogavši da se rastavi od roditelja; bili su joj potrebni; čak je i papire za Kanadu iscepala.

Štaviše, na drugom mestu ona piše, Nisam mogla otići s Emirom zato… što sam slušala roditelje, koji nisu odobravali tu ljubav, zato što su me prijatelji izbegavali kao da sam kužna, samo zato što je on bio Emir. A zapravo nisam otišla s njim jer sam se plašila same sebe.

            I tu se onda prosto nameće pitanje – ko se, u stvari, u toj situaciji pokazao kao kukavica? Da li on, koji se našao u neprijateljskom okruženju i svojim činom vrlo verovatno spasao sopstvenu glavu, ili ona, koja je odbila da pobegne sa voljenim čovekom iz ludila građanskog rata na sigurno?

Dok ovo pišem, neminovno mi se kao asocijacija javlja esej R. V. Fasbindera o filmovima njegovog omiljenog režisera Daglasa Sirka. Govoreći o njegovom filmu “Imitacija života”, Fasbinder zaključuje da je istina relativan pojam, i da sve zavisi od ugla posmatranja – svi likovi tog filma su pravu, svaki iz svog položaja u kojem se nalazi. U pravu je i crna služavka, koja želi da zadrži ćerkinu ljubav, ali je u pravu i ćerka, koja želi da se oslobodi bremena svog crnačkog porekla i prokaženosti koje ono sa sobom nosi.

Isto tako, potpuno su različiti opisi ponovnog susreta, posle dvadeset godina, Emirov i Ksenijin – dok se on cepao, kidao u sebi, ona je, u svojim sećanjima, njegovu nesigurnost tumačila kao, u najmanju ruku, suzdržanost. Još jedan primer kako sve zavisi od ugla posmatranja – kako ljudi pogrešno tumače tuđe reakcije, opet svako iz svoje perspektive. Takođe i nemogućnosti uspostavljanja stvarno istiniskog kontakta i razumevanja između dvoje ljudi koji se vole. Ksenija i Emir žive, u stvari, u snovima o svom zajedničkom životu, umesto da žive svoje snove.

Ksenijin problem je, zapravo, kako je to primetio i njen prijatelj Indijac Ruan – strah od života. … za sve je bio kriv moj strah, moj najveći neprijatelj. (str. 73) U nekim momentima sam… opravdavala njegove nemoći…, ali strah od života nisam mogla opravdati niti oprostiti sebi. (str. 88)

Ili, Andrea, Emirova ćerka i potonja Ilijina ljubav – zanemarivano dete iz još jednog promašenog braka, u kojem je otac čeznuo za svojom izgubljenom ljubavlju iz mladosti, a majka patila zbog muža koji joj nikada nije istinski pripadao. Tako Andrea za sebe kaže, Znam samo bježati, otići… Uvijek bježim… Bježala sam i skrivala se. (str. 81). Ja se inače zaljubljujem u odraz najgore sebe. (str. 82) Po očevim rečima – sklona da se često zaljubljuje, ali i brzo odustaje i beži, zbog straha od vezivanja. Sama u jednom trenutku postaje svesna da se u korenu svega toga krije strah od napuštenosti, kao posledica odnosa s roditeljima.

Ćak ni Ruan, Ksenijin indijski “guru”, jedini od svih likova za kojega bi se moglo reći da je zaista životno ostvaren, ipak to nije baš u celosti – ona ga nije volela kao mušarca.

U istom jatu i sam narator, Ilija. Samoživi, rigidni otac, lišen sposobnosti da pruži podršku i uputi koju reč ohrabrenja ili pohvale, razvio je u njemu nesigurnost. Kao da je želeo da prkosi svemu što bi ga činilo sretnim. (tr. 91.) Ona se ogledala i u njegovom emotivnom životu, sve do smirenja s Andreom. Šta sam to radio u svom životu? Glumio misionara, pomažući svima osim sebi. Gurajući se u prve redove, lažući da ne verujem  u ljubav, vezivanje, osećanja, a pričajući drugima o svemu tome, lečeći ih… (str. 128) 

“Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”, dakle, može se posmatrati i kao ljubavni roman. Ali ne običan, tačnije rečeno uobičajen ljubavni roman, kakav čitalac očekuje od jedne spisateljice. Ovde se moramo osvrnuti na pitanje tzv. “ženskog pisma” (umalo da mi se omakne reč “problem ženskog pisma”, na šta bi sigurno feministkinje skočile), o kojem je pisala i, recimo, Radmila Lazić. Obično se pod “ženskim pismom” podrazumeva nešto sentimentalno, prepatetično, plačljivo, plitko dakle (za razliku od “muškog pisma”, verovatno, koje bi – po tome – trebalo da bude sušta suprotnost njemu.) Ali, roman Zorice Tijanić je sve samo ne plitak. Ima tu i predivnih lirskih opisa, gde se oseća rukopis pesnika (što ona prvenstveno i jeste); ali, u jednom svom dubljem sloju, ova proza pokreće  mnoga egzsitencijalna pitanja i potiče na razmišljanje, što se i očekuje od kvalitetne književnosti.

Tako Ksenija u jednom trenutku kaže (više kao usput, slučajno, nego kao plod svesnog premišljanja): Ja sam se zaljubila u privid ljubavi. Silno sam želela nekog da volim, pa je on možda bio taj, koji se tu slučajno našao i ostao mi na srcu. (str. 74)

To odmah spontano budi mnoštvo asocijacija, počev od Stendala i njegove rečenice iz „Kartezijanskog manastira“, Bio je zaljubljen u ljubav, pa sve do filozofije (npr. Šopenhauera) i budizma – pitanje prave prirode ljubavi između muškarca i žene. Je li ta vrsta ljubavi zapravo, u svojoj suštini, samo puki polni nagon zamaskiran šarenom iluzijom zaljubljenosti? Jesu li u pravu budisti, da su osećanja tek samo privid – proizvod potreba i situacija, te kada nestane tih potreba nestane i osećanja poteklih iz njih. Kseniji su, po tome, najbanalnije rečeno, proradili hormoni, i baš tad se, slučajno, tu zatekao Emir – da je naišao neko drugi, iole privlačan, desilo bi se isto. Da li je to pozadina te velike ljubavi? Ona je bila ovisnik koji je svoj porok zamenio drugim porokom – Emira Kostom Teodorom, a njega Ruanom. (str. 105)

Ili, da se vratimo Fasbinderu i pomenutom eseju; kada govori o jednom drugom Sirkovom filmu, rađenom po Remarkovom romanu „Vreme života i vreme smrti“, on kaže otprilike sledeće: „Poruka Remarkovog romana je – eto kako je rat uništio jednu veliku ljubav, dok je poruka Sirkovog filma – da nije bilo rata, ne bilo ni te ljubavi.“ Analogno tome, i nehotice se pitamo – da Emir nije otišao, ili da su se zajedno uputili za Kanadu, da li bi njhova priča ostala životna, večna ljubav za oboje (i za čitaoce)?

Zašto sam ovom prikazu dao naslov „Roman o ljubavi i usamljenosti“? I pored svih ljubavi koje doživljavaju, junaci nekako ostaju u njima usamljeni, kao da su sudbinski predodređeni za to, i kao da u svojim vezama svako od njih zasebno proživljava zajedničku priču, bez učešća onog drugog. Kao kada u prividnom dijalogu svako priča svoje, uglas, uopšte se ne obazirući na drugoga. Neprekidno je prisutan osećaj neke nepotpunosti, neostvarenosti, i bezizlaza u odnosima. Svi su tražili mir i utočište. Niko više nikog nije mogao da ispuni, jer su sećanja bila gorka, ali ni da povredi, jer su očekivanja bila mala. Naši odnosi su izgubili svoju svrhu. Pitamo se, da li je uopšte moguć istinski ispunjen odnos između dva bića?

Ali, Zorica Tijanić, uza sve to, nije pesimista; u svom romanu nam, naposletku, naznačava izlaz kroz alternativne mogućnosti – Ksenija ipak nalazi, pred kraj svog istrzanog i emotivno nesređenog života, mirnu luku u Alekseju, a započinje i Andreina i Ilijina priča…