Miris daljina (zbirka objavljena 2013)

Iz zbirke Miris daljina
Autor: Zorica Tijanić

MIRIS DALJINA

Mirišu daljine na jeseni i zime

što sad su samo nostalgije san,

kad u jesen kasnu po parkovima

i drvenim klupama provlače niti

od misli tužnih što kidaju sag,

satkan od tihog razuma i vraćam

se u sećanju, na početak.

Mirišu daljine na vetar što igra

sa lišćem zelenim i zlatnim,

preplićući svoj sjaj u nežnim

satima i minutama, tražeći izgubljeni

deo duše skriven u pogledima, kao u

rekama, što se mute suzama

i menjam svaki tvoj mir za moj

rasuti nemir po zvezdama

i vraćam se na početak.

Mirišu po daljinama šumovi

tišine, što vraćaju me u

detinjstvo i priče moje majke.

Pitam se, ima li u tebi još one

dečije slutnje, da noć će doneti

strah, a nevolje mrak, kad oblaci

pomrače i mesec i sunce i to da

bajke više neće imati srećan kraj.

Miriše po daljinama noć na

uzglavlju čarobnog sela.

Brzinom zvuka, udahnuću moć

i snagu tračnica što odvešće me

u taj čarobni svet za kojim čeznem.

Rastopiću kolačić u mlakom

crvenom čaju.

Mirisaće kadulja i lipa svuda oko nas,

baš kao sećanja koja nas ponekad

izdignu iz učmalosti.

I prestaće vetar da nosi lišće u

daljinu, i krenućemo ponovo

blatnjavim drumom u staru

kafanu i otvoriti noć kao vino.

Miriše po daljinama tvoja ruka što grli

prazninu i ostavlja mi tek sećanja.

Možda u toj zimskoj noći otvorim prozor

u praznom prljavom kupeu,

taj zaleđeni, zamagljeni komad stakla,

koji se opire poput svih onih vrata

koja kroz život pokušavam otvoriti.

Možda me probudi miris vetra i muzike

u nedeljno jutro.

Možda sunce ne bude tako visoko i

skriveno ispod oblaka, a tvoje oči

mi vrate svetlost i odaju tajnu iz bajke.

Možda miris daljina stignu moji

umorni koraci, vođeni nadom.

Možda osetim taj miris i pronađem mir

na uzglavlju čarobnog sela i spokoj na

tvojim rukama i uđem u našu bajku,

kradom sa poslednje stranice,

udahnem snežnu prašinu, brzinom tračnica

i stignem srećan kraj, i vratim se opet

na početak.

AKATIST LJUBAVI

Ljubavi, još ti niko posvetio molitvu nije!

kao što, kad bol ognjeni zažeže i tuga preko

srca zareže, samo čeka da ljubav mu stope prati,

a ja tebi blagodarim i bez sreće, čekajući dragi da se vrati.

Raduj se ti, koja daješ nadu drugima.

Raduj se ti, koja celivaš nežno usnama.

Raduj se ti, koja se ne opravdavaš postojanju.

Raduj se ti, koja odolevaš očajanju.

Raduj se ti, koja dušu daješ krilima anđela.

Raduj se ti, što ispunjavaš jutro, dan i san.

Raduj se ljubavi premudra, nevina i snena,

jer Bog te stvorio pre nas, a za nas čeda

njegova bezazlena.

Na tom putu, ko nije greha zahvatio i ko se

pokajao, molitva će mu otvoriti put.

Na kolenima, za tvoj dar, kad zgazi ponos,

nagradiće ga ljubavi žar.

Raduj se ti, koja se ne kaješ kada daješ.

Raduj se ti, koja o tome ne pričaš na sva zvona.

Raduj se ti, koja skrivaš iskušenja i tuđe zalogaje.

Raduj se ti, koja isijavaš toplinu i milost.

Raduj se ti, koja štitiš dobrotu i vrlinu.

Raduj se ti, što ispunjavaš život, glad i strah.

Raduj se ljubavi jedina, ti što niko ti molitvu

još napisao nije, a da ljubav svoju od tebe krije.

Na putu ka ljubavi bez ljubomore i zlobe,

teško je ne zahvatiti čašu greha i zaobići blato,

ali ništa zato. Ja blagodarim tebi u ljubavi za

ceo svet, pa neka bude preokret.

MORE KOJE ŽIVIM

Još sam na pučini modroj, dok

obala se čini miljama daleko.

Brod što u susret mi plovi svetli

kao nade trag što se budi.

Poneku lađu tek ispratih nespremnu

da nađe put ka luci, slepu da pročita

zvezdanu kartu i bez snage okrene

jedra.

Isplovih u kasnu noć da ih tražim,

preko bačenih mreža, na koje se

ulovih i teško posle pokidah veze.

Konačno, na pučini slobodna i

gorda, moja jedra, bez kapetana

plove, dok iz magle izranja grad,

kao najlepši bedem tuge što duši

je spas i oslonac za samoću.

LUDOST UMIŠLJENOG STEPENIKA

Trula boja maruna, višnja kisi u dvorištu

pod višnjom, dok bol tinja u sveći punoj

bola crvenog sjaja, san umišljenog stepenika

treperi u zvezdanim krstovima.

Zvuci lagane muzike, Bodlerovi stihovi se

mešaju sa vinom, miris jabuka sa ormara i

dim cigarete, slike iz albuma, neka daleka

ljubav, izgubljeno prijateljstvo, vetar koji

lomi sav preostali ponos i volju, lomi do kraja.

Slama sve otpore i potiskuje u nutrinu duše,

sat koji neprekidno otkucava, ružno, njegov

zlatni sat, đedina uspomena, ujednačeno glasno,

i tako duga i beskonačna noć, vuče se do jutra.

Zvuci lagane kiše i neki tamni stihovi uz vino,

opijaju, dim cigarete, poneka suza priguši jecaj,

nada umire na dokovima jutra, bez prijatelja,

kao stranac u velikom gradu, i vino tek su ludost

umišljenog stepenika, tek su korak do sna.

ISPOD ULIČNE LAMPE

Ljubavi, spavaš li to noćas u mojim mislima?

Sama grabim kroz mrak uz šolju crne kafe.

Korak po korak ispija praznu ulicu, kao strah

onemoćale lampe, oslonjene na moje sećanje,

gde smo se davno nekad ljubili nas dvoje.

Gušim se u toplini svetlosti, koju mi pruža njeno

poslednje ozračje i osluškujem otkucaje srca,

koji postaju sve ređi sa tendencijom da se potpuno

utišaju i tada će tama odneti nemire i vratiti svetlost

u našu ulicu, ispod lampe, gde ću te čekati, kao nekada.

Deo te tame će uvek boleti ali će postati svetlost

kada se napokon sretnemo u beskonačnosti.

Spavaš li to noćas dragi, hoće li ti neko pročitati moje

misli i poslati ih po ptici, hoće li stići pre jutra?

Podaj joj mrvice hleba, kao što bih i sama bila sretna

da mi udeliš, neki znak, bilo šta noćas.

Ah, jesu li to moje nade samo hladan vazduh što tužno

zavija savijen u vetru?

Spavaš li to opet noćas u mojim mislima?

Naša ulična lampa je ugasla svoju luč,

kao što su i otisci naših poljubaca nestali u koracima,

ispijenih trotoara pod burom nemira.

Ugrabiću toplinu koja postoji samo još u sećanju:

ti i ja zagrljeni, ispod ulične lampe u Lučićevoj 13, 

kesteni, jesen, brucošijada, prvi poljubac i nada

i nikad više, nikada, ni tada, a ni sada.

JA SAM TU DA TE VOLIM IZDALEKA

Pusti me da te volim izdaleka.

Ne ulazim u tvoju baštu nepozvana,

nisam ti ni gost, a nisam ti ni žena,

tek sam neko, ko bi mogao biti drag.

Pusti me da te sanjam iza snova,

gde mi je prostranstvo nepregledno.

Mogu ući u tvoju baštu i mirisati

tvoj svet, ubrati te za sebe, kao

nalepši cvet.

Pusti me da ti se divim izdaleka,

kad već ne smem na javi da kažem

da samo si moj.

Nisam ti ni prijatelj, ni ljubav sakrivena,

samo sam neko ko bi mogao da bude

drag.

Pusti me da te milujem iza mašte, gde

mi je beskonačnost nesuđena,

da te imam, a da te nemam.

Pusti me da ti se nadam, hodeći

pustinjom žedna, gde mi je vera

ugašena, vodom zalivena.

OBALA LIPA

U kristal me pretvori da ne dišem više,

kad lipa prozbori da prošlost obriše.

I vraćaj mi nadu udvaranjem tihim,

lipe će mirisom sna, obalu tuge sakriti.

U more se pretvori, pa me zatvori

u bisernu školjku, što se retko nađe.

I vrati mi snagu, kao veru jaku i u

jutru bez lica, oslušni zvukove ptica.

U vetar me pretvori, drveće da oborim,

oluju da stvorim, u strast pretvorim. I

mirsom žute lipe, oživim stare slike, što

u ljubav žure da nas vrate, u novi dom isprate.

U svetlost mi oči veži, kao mrežu bačenu

u more, što za ulov se životom bori,

pusti dušu da odmori. Mirisom lipa mi

govori, da ljubavi i nade još ima.

Tek završi se prva zima otkad mi more ne

udara o prozore i vetar pisma ljubavi ne nosi

više, oblačni poštar tek raznosi bol i crne kiše,

što na tugu miriše.

U vazduh me pretvori, pusti me da ćutim i

da govorim. Nek procvale lipe mirise

ljubavi puste na nas, obalom mora razliće

tvoj nežni glas, da ima još nade za nas.

NESTRPLJIVA

Ja bih da završim dan pre nego i počne,

da jutro svane pre sutona,

da te poljubim pre nego što te sretnem,

da se zaljubim pre iščekivanja i strepnje.

Ja bih da zaspim pre nego što se probudim i

usnim san.

Ja bih da nestanem pre nego što se pojavim u

raskošnom jutru.

Da podignem maglu pre nego padne,

da otkrijem osećanja pre nego što se jave

i nestanu.

Ja bih da promenim mržnju u ljubav,

pre nego počnem da te mrzim,

i da ta ljubav promeni tebe,

pre nego se završi dan.

NEĆE ME SAN

Neće me san noćas, ne upreže svoje čeze

mekim koracima se gubi i odlazi od mene.

Neće me san noćas, otapa sneg zaposlen

svojom sujetom.

Led će baciti korpus tuge na moje zene i

srušiti me na uranku.

Neće me san, neće na oči, ko će pomoći

crnoj slutnji da se izbriše.

Život je ponekad olupina što na otpadu

trune, obična peteljka što se odvaja od

ploda, bačena u nepovrat, a sanje su

moje tek nadanja uzaludna.

Neće me san, i ne mora, obično s nedelje

bez pitanja ode, muškog je roda, traži

slobode. Poslao tugu da me u skrovištu

nađe, probudi i kao sunce pred mesecom zađe.

Neće me san, poslao hladnoću da me snenu

od čežnje razbudi u olupini tupoj od bola,

što se meša kao vino sa ravnodušnošću i

ostavlja drenove, na srcu rane otvorene.

Neće me san, a neću ni ja njega sad. Biram

grmljavinu kao partnera za ples, skliznem

načas do zaborava, provučena kroz snove

al’ zalud sve kad su jutrom snovi crne boje.

IZMEĐU MISLI

Lenjo se krećem između misli,

od lošeg stiha do naših slka.

Zagrljaj bi mogao spasiti dan!

Sporo se krećem između reči,

kao da je sneg usporio stih.

Ćutanje bi moglo, napokon

da me ušuška u san.

Ali stadoh u polusnu,

na ušću dveju reka, gde je izbor

i odluka.

Ti i ja ili poslednja želja.

PLAVA JUTRA

Plava jutra kad jednom osvanu,

kao preteče belom danu,

javiću ti da sam zagrljena sećanjima

ostala mala na tvom dlanu.

Promiri se sa tim da te neću odati,

prodati, dati, ni zatajiti.

Pomiri se srcem svim,

da si moj sasvim.

Plava jutra kad me zagrle belim

oblacima, javiću ti da te volim.

Ako me budeš pronašao na stenkama

od stakla, sakupi me, najlepše te molim.

I primiri se, zataji, neka ti duša zasjaji,

kad te razbude moji plavi zagrljaji.

Plava jutra jednom kad osvanu, kao

slika u tvom ramu,

javiće ti da sam zaspala na oblaku

večnosti, prekinute mi linije na dlanu.

umiri se tad i zataji svima da sam

bila tvoja sudbina, zapisana oblakom

u plavim jutrima.