U vrtlogu burleske (zbirka objavljena 2016.)

Nova zbirka pesama
Objavljena u martu 2016. godine

U VRTLOGU BURLESKE

Nagrađena poezija Zorice Tijanić


MI... U VRTLOGU BURLESKE

Obala se čini daleko gledajući

s pučine kako brodovi pristaju

u luku

Ljubičasta svetlost mami 

u jednom delu neba dok

zvuk violine opija budeći

sećanje na nas

Putujući teatar snova 

izgubljen u glamuru sarkazma

Sakupljam krhotine ljubavi

koja mi se omakla 

Grad izranja maglom obavijen

i nestaje urušen tugom

koju sam osetila odlaskom

Stojim tako satima čekajući

izlazak sunca

brojeći oblake koji najednom

vrtoglavo u oluji počinju svoj ples

Susret zamišljen u mašti

postaje uspomena

Ti... silaziš odeven u belo

Ja...skidam oblacima tamu

U susretu smo ponovo Mi...

Izabrani da osete sveti mir

koji se razlaže pučinom i 

molitvom prekinut gubi

Dugo tražene ruke u dodiru

prepoznale su nežnost

koja se spustila u dubinu sna

Čekam te dugo

Da li osećaš tu čežnju

Ti... nisi otišao da bi se vratio

Ja... nisam znala da će trajati

toliko dugo naš rastanak

To vreme provedeno na obali

na kojoj sam te čekala

samo je zamišljeni kod u igri reči

koje se odbijaju o zidove

nestajući u gluvoj sobi

Odbrana bolu koji se širi zenicama

kida kao razliven otrov

a mi prerušeni u burlesku

igramo poslednji čin 

razgolićeni do kraja 

Ti... iz očaja se smeješ 

Ja... umirem vapeći za dodirom

pretvarajući suze u kristale

Pogled ostaje mutan satima

Izbrisana sećanja nastavljaju dalje

brišući granice bolu

Reč je zastala između misli

i čini se kao da čekam vekovima

zaustavljena magijom 

nekih drugih vremena

u kojima smo bili neprijatelji

jedno drugome

ne verujući u ljubav koja je

sada između nas razotkrila

ranjivost

Mi... na pristaništu bliže bolu

čekamo da ispratimo razloge

kojih ima bezbroj da ne budemo

Mi... i da ponovo podignemo

granice svitanju prerušeni u tamu

Ti... na pučini

Ja... na obali

gde ostajemo tugom zaustavljeni

bolom zaleđeni ako ne budemo

ponovo Mi...

NE ČEKAJ GA ANJA

Ugasi cigaretu drhtavim prstima
na uglu tvojih usana osmeh neverice
Jutro te prepoznalo
među hiljadu bludnica
Noć te sjajem prevarila
odabrala da pomiluje bol
podno srca
Ugasi Anja tu poslednju cigaretu
U čekanju dogoreli snovi k’o prsti
On sa mnom još uvek završio nije
Još uvek naviku ima
da na čelo poljubac mi spusti
pa mi trak od svetlosti
u čašu vode nasipa i prinosi
Ne čekaj Anja
Ne daj nadi da te zanosi
Ne igraj na sažaljenje u njemu
Moje su usne ćutale o svemu
Kroz dim pokupi svoje prljave snove
i na nekom drugom mestu plači
i za ljubav prosi
Na drumovima krvave ostale su stope
jer godinama hodali smo
po vatri bosi
Zato ugasi tu cigaretu Anja
i ne čekaj ga više
U bircu ispod našeg stana
sad neka druga o njemu sanja
Ne kupuj već prodano vreme
koje snove odnosi na cestu
Bog snagu svoju uvek na kraju pokaže
hladno je bolje zagrni tu vestu
Skupi usne i prosute snove
zatvori u zidove
Šansa ili izazov
nikad ne znaš šta ti sutra donosi
Srce je lopov stari
igra na sve ili ništa
ali u jedno budi sigurna da
ljubav se krađom ne ponosi

KINO CENTRAL

Sedmi sat zvoni

Veče miriše na ljubav

Kroz školske prozore

Promiče sneg

Prosut u pahuljama srebri pločnike

Ispred „Centrala“ red

Žurim da te sačekam

„Gospoda Glembajevi“ večeras se daju

Repertoar snova

Kasniš kao i sad

Minut duže

Poljubac u obraz

Red C, sedišta broj četiri i tri

Birao si još tada da ostaneš daleko

Umesto kokica suve smokve

Umesto nas dvoje iščekivanja

Kao pustinja i žeđ neugašena

Među nama

Daljine prostiru sag

Božić ispred praga

Ponekad iznenadi sreća

Kao pahulje sred decembra

U gradu gde vlada osunčan

Miris soli

Red je da za ruku me držiš

Neveštim koracima vodeći

Po ledu

Noseći u očima neminovnost

Odrastanja

Kino Central i naš grad

Presvučen srebrnim vezom

Mi ...

Negde na liniji sudbine razdvojeni

Crnom tačkom

U jednom delu života

Trenutak te obećao

Zlurada sudbina kao lažni prijatelj

Poveo na drugu stranu

I oboje pokosio

Tebe darujući ti izobilje tuge

Meni ukrao zvezde

Sve što sam volela sad ostaje

Na kamenim ulicama

Sad hodam po ivicama straha

Nudeći samo pola sebe

Uhvaćena u laži

Hrabrost beše majka izazovu

A prkos mu otac odbegli

Kino Central i Glembajevi

Pahulje što promiču u kočijama

Šibajući gaze bez osvrtanja

A mi izgubljeni u vremenu

Ispraćamo nadu budeći se

U nekom drugom svetu

Koji odnosi bezazlenost

Mladosti oduzete ....

UDARAJUĆI U TVOJE ZIDOVE

Gluvo doba u sobi ogledala
napukla
zidovi su čežnja da te
dodirnem ali odjeka nema
Mrtva trka među nama
nastavlja se u nedogled
Tražim u tebi
Toplinu
Dodir
Reč
Nalazim...
Ne nalazim
Odlazim
Jer nada sad umorna
ne može svedočiti da
volela sam
da voleo nisi
Iz kamena nema topline
Srce je tvoje za mene zid
Dahom mi maglu na očima
stvaraš
sposoban da ljubav
u iluziju pretvaraš
telom dušu varaš
a ja se danima zavaravam
i iznova nadam
dok u zagrljaj tvoj zarobljena
padam
zagrljaj bešćutan i hladan
Iz kamena nema topline
ni iz mog srca oproštaja
što zaboravljena sam bila
da ljubim te od sebe sam
sakrila
Udaram u tvoje zidove
u sobi koju napuštam
bez poruke koja bi objasnila
razloge
i neću se vratiti ovaj put
jer razlozi su sada
oči ranjene srne u patnji
srca oslikane
Ne dopiru ruke tvoje do mojih
rana jer iz kamena škrtog
toplina ne izvire
Tamo odakle si ponikao
smokva rađa iz kamena
samo kad je sunce greje
Tvoja duša okovana ledom
kamen je na mojoj
što nosim ga kao teret
Udaram godinama u tvoje
zidove sanjajući da se
tajna vrata otvaraju
Izgovaram čarobnu reč
odrasla u bajci
pa zaustavljam
zatrovane snove
Ne gubim sunce u očima
otkucaje srca u grudima
dok u mislima ljubav
putuje usamljena ali
još uvek svrgnuta
s prestola vlada
duša moja se još uvek
nečijem novom i
toplom zagrljaju nada

BULEVARI PREVARU NOSE

Bulevari poznaju moje godine
Korake mi broje
jutrima
Nošena izdajama lutala sam
tražeći srce koje voli
koje će moći toplinom
da ugreje
Na studenom kamenu
duša je moja kao inje srasla
Tuga nadu neverom prerasla
na postelju od kamena
navikla žedna
Na priče tvoje kao ovisnik
se navukla
u pakao zavukla
Bulevari kriju mnoge priče
U očaju na smeh navikli
što odzvanja pod potpeticama
Prate osmesima moj trag
Ti slab
u izdajama obeščašćen
ostaješ
Lome me u slabosti tvoje reči
Predajem samoći štafetu
pa neka nastavi
da suzama veze bele zastave
Od hladnoće do samoće
hodaju sene od duša
obrušene prevarom
Grad miriše na zimu u ostavci
koja se bez srama na ulici
presvlači
Sve podseća na poslednji
sneg što snagu odvlači
kostima hladnoću privlači
Bulevarima hodaju prevare
u ljudskom obličju
bez srama
Optužuješ da ne zaslužuješ
to što dajem
Bolom obmanjuješ
ravnodušnošću me obznanjuješ
i toneš u vir što strast je
oganj ugasli
pa ugarke pokušavam da osušim
i oživim nas
Odlaskom kidaš s duše poslednje
konce što bol ih je povezao
u ćilime na kojima bludnicama
se daješ
da lažeš sebe ne prestaješ
Mislima me kidaš
s duše urok skidaš
i ostavljaš mi rane
za stare dane
da drugi ih vida
kad kraj mene ostane

ZAVETI LJUBAVI

Ne pamtim snove u kojima te nema
Ostajem budna, jer više mi u njih ne dolaziš
Presipam tugu da strahove ohladim
Da oprostim sebi što puštam te u bespuća
neizbežnosti
Oteram te pa te opet sebi vratim
plašim se ljubav da prihvatim
A pitala sam te jednom dok je sunce
milovalo lice crtajući vreme na njemu
Hoćeš li me čuvati...
Pitanje na pitanje...
Od tame...
Od tuge...
Od bola...
I onda kad krv se zaledi
Snegom oboje oči
Od neverice...
Od snova...
Od zidova...
Od života kojeg se kao đavola plašim
A ja sam pobegla od ljubavi
pitajući se hoćeš li me voleti i tada
u strahu dok se krv ledi žilama
klizajući polako
Hoćeš li me voleti iako sam
bežala od ljubavi sklanjajući se
od tebe a priklanjajući klovnovima
koji su se smejali svome bolu
i rugali našoj ljubavi
Ne pamtim snove u kojima te nema
Uzalud ih hvataš mrežama
u nevremenu koje rasipa kapi
Zaboravljaš na obećanja
Prepuštaš mislima u kojima
nisam bezbrižna
Zaveti su bili da čuvam te
a ja sam presipala tugu i
prosula reči koje su osvestile ljubav
i ispratile je prvim brodom
koji saobraća samo četvrtkom
u vreme praznika
Hoćeš li me voleti i kada ne budem...
ista... ja
Ne pamtim snove u kojima nisi
ne želim da se sećam dodira
koji su prljali
pogleda koji su obećavali
Presipala sam bol da bih ga lakše
ispila ohlađenog
igrajući na kartu večitog gubitnika
koji uživa kad rulet stane
i ugase se svetla
pa se osmehuje lažno i časti pićem
u porazu jak
i plače u bečkom metrou vozeći se
između neopranih uspomena koje
zaudaraju na smrt proklinjući kocku
A ja sam putovala zatvarajući oči
zamišljajući nekog drugog čija je ljubav
bila još manja od njegove
i ko je otišao kao je’n-dva
i nije okrenuo rulet iznova
u kazinu života
već je pao na savesti
Ne pamtim snove u kojima mi ne dolaziš
Na javi su reči kao brisani prostor
a ja te sanjam
kako mi šapućeš zavete
i vodiš kroz snove u belom
budeći se uz tonove koji
su za oktavu viši
pa me dan u neskladu drži
dok se sećam sna u kojem si me
venčao za čekanja
i odveo na polja mahovine
na kojima si me ljubio
gledajući u oči tražeći sjaj
Lepota ikone koja se smeši
ostaje na tvom licu
Noći su iza ponoći kao jutra
koja bi radije da osvanu drugima
bivši borac se predaje umoru
u poslednjoj borbi pada
sklanjajući se tvom sudu
padajući u zabludu
Kriva sam što ne znam
kako voleti sebe
nakon što je ljubav obrisala sećanja
sirovi dodiri po koži nanizali
dahom smrti inje
a ti mi iznova opraštaš strah
ružne snove od mene sklanjaš
i zavetima se klanjaš
a ja se u nemoći da odem
ponovo tebi priklanjam
i dopuštam sebi da te
još uvek i iznova sanjam...

PREVARIĆU VREME

Ciklus: “Otkrovenje… preko koloseka“

Autori: Zorica Tijanić i Tihomir Stuhne

Promenilo se sve

tek tako preko noći

a nije tek usput

noći su to 

samo duge noći 

što ih žive

moji dani zaspali u nemoći

Šapućem vetru da te volim

zrno tek da mi nade da 

Vremenu da odolim

mogu sad samo da se molim

Kada ću opet preletati nebo

samo da joj dođem

Pologe od zlata

na vetrometini starih javora 

ostavljati

Imena pisati po freskama dvora

zbog nje jedine

preplivati mora

i zaustaviti sate

Moliti nebo da nam topline

prvog zagrljaja vrate

Prevariću vreme

slagaću ga da sam s drugim

reći ću mu da je ljubav sad

nebitna stvar

da nam dolazi kraj

reći ću mu da stane

pored bistre reke zastane

i vrati oku sjaj

Volela bih da ovo nije

naš poslednji zagrljaj

A kada se ponovo vrati

naš isti početak

i s plesnog podijuma

misli pomaknu snagom

predskazanja 

ljubavi naše svršetak

Opet ćemo proživjeti

titraje nježnosti naše

prvi poljubac kao tajnu

Hilandar kad osvijetli mrak

odsjaj zvijezde će biti znak

Prevariću vreme kao kockar stari

promešaću karte 

jer gubitnik stari

za život odavno ne mari

Prevariću i noć i dan 

pokušaću da prevarim i san

ali jedno sigurno znam

i da sto puta slažem da te ne volim

da mi ne poveruješ

opet ću da se molim

akatiste u pesme da pretvorim

I da me ponovo prevari rulet

dahom Sibira

i onaj tužni titraj

sa starog klavira

dodirnuće sat

i kazaljke vratiti unazad

a ja ću ostati razočaran i sam

da živim svoj san u telu prosjaka 

ljubavi, njenog fakira…

Ja sam zbog tebe plakala

Letnji dan se provukao do večeri

Ne žureći

Sporo i mučno pokazujući moć patnje

Uz miris sitnog šećera posutog

Po krempitama

Podsećajući na raspust koji se

Mesecima iščekuje

Uz nedozrele trešnje

Koje mame bojama jula

Poslepodnevnom nežnošću

Da  te ruke nečije pronađu

U lepoti dodira

Zbog tebe sam plakala

Tog petog dana jula meseca

Kad nisi došao na ono isto mesto

Gde su poljupci ostali zapisani

U nekoj od pesama

Koje smo voleli

Znam da si me zaboravio

Uz nečije tuđe oči i dodire

Isto tako znam da postojim u tebi

Jer si me jednom

Možda i voleo

Sad suze su izdajice bola

U mirisu leta

Koje opija lepotom vrućine

I nudi bogatstvo zaborava

Da te negde

U sebi

Zauvek ostavim