недеља, 28. фебруар 2016.


Miroslav Lj. Ranković: RECENZIJA KOJA TO NIJE I NE MOŽE BITI

Plovim već godinama na njenim stihovima nošen vetrovima koji potiču iz čistog srca. Svi potiču iz jedinog izvora ljubavi. Poneki od vetrova na svom putu se pomeša sa drugim vetrom nastalim iz izvora tuge i tako dospe do mojih jedara. Osetim ga naravno po ritmu i snazi pa i putanji kojom ni kormilo u mojim rukama nije u stanju da vrati pravac. Ne brinem jer znam da će me sledeći nalet usmeriti baš tamo gde treba – na put radosti!
Pesnikinju Zoricu Tijanić poznajem koliko to jedno biće može, slobodan sam da kažem već hiljade stihova. Preko njih sam dobio priliku da upoznam njen senzibilitet i emocije kojim peva proživljeno i osvešćeno iznad toga. Poznajem i njenu prozu i divim se toj čudesnoj arhitekturi rečenice kojom gradi slike života.
Pevajući Burlesku jer stihovi ne mogu da se samo čitaju ponovo sam očima pravo u srce uneo poznata osećanja. Divio se i pevao ponovo sve dok moj um nije ugledao drugi pa zatim treći sloj i tako…………. sve do Triptiha. Pokušajte i Vi? Siguran sam da će te uspeti. Kada završite pevanje počnite drugi krug sa podnaslovima pa zatim sa nalovima. Iznenadićete se koliko se slažu i vole? Skoro kao ljubavnici kada se iznenada susretnu. Iznenadićete se izborom reči, vezom i fado ritmom pesme u kom plešu zajedno sa Vašim srcem, zajedno sa Vašim suzama i dušom tu negde iznad Vas tik pre nego preraste u tango.
Ne želim da Vam kvarim iznenađenje pa neću navesti ni jedan jedini naslov. Prepustiću Vas iznenađenju i užitku. Prepustiću Vas tuzi koja vodi radosti. Prepustiću Vas pesmarici čije pesme ćete pevati dok dišete, jer ćete ih zavoleti baš kao i život.
Retka knjiga, neponovljiva, nezamenljiva, jedinstvena, svoja i naša!
Miroslav Lj Ranković

https://miroslavrankovicblog.wordpress.com/2016/02/28/%D1%80%D0%B5%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%B6%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D1%82%D0%B8/
Crtice iz života nestajućeg

Autor: Zorica Tijanić

Nesnađen u sebi
u verovanju slep
nadom podojen
iza trošnog prozora
jedan lik bdi nad jutrom
od noći života umoran
čekajući život da krene
putem nežnosti
uporan u nastojanju
tih u nestajanju
gradi svoju čauru
dan po dan
bojeći vlasi srebrom
i vraća se u postanak
udišući svoj strah
koji uzima danak
ambijentu iluzije
u kojem se zavaran
ponovo rađa
da bi verovao

среда, 24. фебруар 2016.

Osvrt na zbirku poezije "U vrtlogu burleske"



Vladanka Cvetković, književnik


Pisanje je skoro nedokučiva uteha, tumačenje, a osvrtanje je nešto između pisanja i pevanja. Taj pev je nedokučiv. Moguća su samo izvesna okrznuća ili iskliznuća, koja ga mogu ispratiti. To upravo radi Zorica Tijanić. Ona, po meni, pesmu doživljava kao saznajni čin – samoposmatranje koje se pretvara u samo – raskrinkavanje. 
Povezuje pesnikinja svoja osluškivanja sopstvenog uskomešanog bića ali sa stihovima iskustva, pa i upitanosti za nejasnoće ili pak jasnoće iz sfere intimnog doživljaja, preživljavanja i sukobljavanja sa sobom, muškim ili neotklonjivo ženskim. Sredstvo ove knjige povišene emocionalne i duševne temperature su pesme stanja, dubokih uvida i otkrića, kao i zaoštrenost muškog i ženskog principa.
Ovom knjigom, dobija se potvrda pevanja iz intimne ljubavne sfere, kao i iz tajnih dušinih komora.„U trilogiji života“ pitamo se „Kako je Isidora volela Jesenjina“ i kako u „Vrtlogu burleske“, koji je u stvari „putujući teatar snova“ možemo ubrati „Cvet iz olova“ udarajući uvek u zidove i kako dati „Zavet ljubavi“ kad nekog samo „Ponekad sretnem“, kad „Nemam više snage da te ispraćam“, jer:

„sanjam u magiji noći 
koja me ranjivu 
kao humkom prekriva “...

 „Trošni su dani“ „U suzi čekanja“ u „Gradu kome se vraćam“ gde su „Ljudi bez uspomena“...


Zorica Tijanić ima lirski ostvarenih pesama tanane osećajnosti, nekad lucidnih uvida, živopisnih slika duše. Uostalom, lirsko jezgro je sama sušt pesmovnog, nukleus koji zrači i širi se u čitalačkim krugovima, pa i tumačenjima nekog teksta. To jezgro, bilo da pokriva celu pesmu ili bilo otrgnuto, iščupano iz kontesta, poseduje crtu bez kojeg pravog pesništva i nema. Ljubav jeste pokretačka energija ovog pevanja, razna i različita emotivna stanja, često uznemirenost, pa ranjivost uz probuđeni sentiment. 
Autorka dopušta da reči kruže oko ciljanog smisla, tražeći ga, nastojeći prepoznati ga, imenovati, dokučiti. Obuhvata Zorica preispitivanje smisla življenja, ljubavi, prevare, prolaznosti i krhkosti naše misije, nesnalaženja u ovom našem zemaljskom životu. Pisanje jeste putovanje, bilo ka sebi, bilo ka svetu, ka udaljenom ili bližnjem, zaboravljenom, nezaboravljenom, nepreživljenom... 
Iskrenost pesama Zorice Tijanić, pleni u sadejstvu sa iskonskom čežnjom koja pomera organe. Peva ona o sećanju, jer sećanje je ranjivost tela probuđene, a čežnjom uzdignute duše žene koja se hrabro hvata u koštac sa sopstvenim zahtevima. Sklonost ka ispovedanju, to jest, ispovedni ton daju nekim pesmama - pesme pričalice, ali to nikako nisu pesme u prozi, već pesme gde se dejstvuje narativno, pomerajući ispovednost ka „priči“. Ponekad ono što kaže, priguši ono nekazano, pa to daje poeziji oreol tajne, a poetskom, vrednost šifrovanog.  
Verujem da će ova rukovet pesama biti podsticajno štivo čitalačkoj publici, jer svi mi, zemljani, smo u svom „vrtlogu burleske“, i da je izborom pesama Zorica Tijanić pogodila onu „meru“ svoje književne prepoznatljivosti.


четвртак, 18. фебруар 2016.

Poezija je ponovo u modi: Hiljadu suza, jedan osmeh

Poezija je ponovo u modi: Hiljadu suza, jedan osmeh: Odlomak iz romana 'Putovanje kroz san Ksenije Lovrić' Nije ova tuga zbog bola, nisu ni rane zbog povreda, nekad je tuga ono što ušeta neobjašnjivo u nas po rođenju, dok gubimo smisao u svom postojanju. Nekad volimo bez razloga nekog ko to ne bi trebao znati, nekad ljubav damo pogrešnima i zbog toga se vasione preokrenu. Nekad Bog tako hoće da se poigra, nekad dođemo na red, da nas pogleda, nekad nas zaboravi, a mi se mučimo tražeći razloge u tome zašto nas taj neko više ne voli, zašto je ljubav postala prolazna umesto večna, zašto sve mora jednom proći. Nisam bila filozof, kao drugi u porodici. Neka to postanu pametniji od mene. Samo sam želela da svi budu srećni, pa ako to ne mogu biti sa mnom, povući ću se u svoj svet. Otići daleko u neizbrisiv prostor u kome želim ostaviti deo sebe u svojim mislima. Nema potrebe da se ljubav izgovara. Oseća ga srce kome je upućeno. Ljubav je granica za ludost, bezgranična lepota u kojoj se utapa duša dok voli, a strast je prati uskovitlana u mislima

субота, 13. фебруар 2016.

MISLIMA TI PO SRCU ŠETAM


Pesma "Mislima ti po srcu šetam" dobila je Blagodarnicu, nagradu Udruženja pesnika Srbije Poezija SRB

http://poezijascg.com/poezija/archives/51044

MISLIMA TI PO SRCU ŠETAM

Mislima ti po srcu šetam
dok decembar srebrom
korake ti zlati
U čežnji je duša sanjiva
i čeka da se vrati
Mir tvoje tišine i
Naše bele zime
Usamljeni koraci prošetali misao
stazama od snega
Do tvog ramena i zagrljaja
nepregledna seta seže
U pogledu skriven delić srca
šal magle oko duše veže
Ti si šetao uspomenama
mojim dok sam nežno
prstima prelazila
preko toplih dlanova tvojih
čekajući da se duša s dušom
spoji
Uvlačeći se u zidove hladne
zarobljena tamom i strahom
prepustila sam drugoj da te voli
ne sluteći koliko će da me boli
Sad se vraćas zime dahom
nakon što je ljubav tugu preživela
Poljubac za tvoje usne
želja je oživela...


четвртак, 11. фебруар 2016.

Poezija je ponovo u modi: Ambient awareness

Poezija je ponovo u modi: Ambient awareness: Mnogi prijatelji pesnici su me pitali zašto tvrdim da poezija nije u modi. Koji su bili moji razlozi da kolumnu i blog tako nazovem. Da li ja to zaista tako i mislim? Zar poezija nije uvek bila u modi? Možda jeste nama romantičarima, ali priznajte sebi, većina će pre izabrati roman nego stihove. Retko koja knjižara otkupljuje knjige poezije. Distributeri traže isključivo prozu ali ipak u poslednje vreme mogu da osetim dah poezije, s obzirom na to koliko mnogo pesničkih grupa postoji na društvenim mrežama, portalima i blogovima. Izgleda da se vreme menja, što je logična posledica činjenice da se sve vrti u krug. Pre više od šest godina sam i sama stidljivo počela da objavljujem stihove, koje beležim još od srednjoškolskih dana. Strepeli smo i željno iščekivali komentare kolega, uvek najboljih kritičara naših dela. U inbox su stizali dobronamerni i oni manje dobronamerni saveti, ali čini mi se da je komunikacija bila na višem nivou nego što je to danas. Postojalo je svega nekoliko

петак, 05. фебруар 2016.

Poezija je ponovo u modi: Čestice ljubavi

Poezija je ponovo u modi: Čestice ljubavi: Jutros je sneg prekrio ulice i beogradsku kaldrmu, ali ja sam daleko van grada. Ponekad dozvolim sebi da pobegnem u svoju tišinu i preispitam ono što bi imalo smisla da se ispravi ili dovede u neki svoj poredak. Po granju se lagano hvata bleda paučina pletenih pahulja i razmišljam kako nemam više snage da prelazim kilometre samoće ispraćajući i dočekujući nadu. Čizme se nikad nisu uklapale dovoljno dobro u deo mog zamišljenog koraka. Sebe mogu zamisliti samo u letnjim štiklama kako šetam po suvoj kaldrmi. Kiša bi ponekad mogla da opere tugu uz neki fensi kišobran crvene boje. Čestice ljubavi koje su mi ukrali, još uvek negde lebde, a ja ne mogu da ih uhvatim. Možda i ne želim, jer podsećaju na leptire. Živeti jedan dan je blagoslov u ovom vremenu kada se ljubav otima, kada više niko ne sme da kaže da u nju veruje, a očekuje negde duboko u sebi da mu se dogodi. U vremenu kada je jeftina strast ono što se jednokratno živi, teško je svima onima koji misle drugačije. Moja junakinja