петак, 22. јул 2016.

POEMA O JEDNOJ LJUBAVI


Ciklus: Campana Immortale
Zorica Tijanić
Pod uslovom da svako ima neku posebnu ljubav
koju zauvek pamti
i koja mu je u sećanju ostala kao merilo za bol
moja je odavno prešla granice opsesije
i zato sad s pola srca živim bez nje
jer oživljena iluzija leptirov je let...
Znam da odavno ne živiš ovde i ne znaš
da više nikog nije briga što napolju
mirišu lipe a moj kupljeni trenutak
iluzije vremenom na vrednosti
samo gubi
Mi smo se možda negde u prolazu sreli
a da nismo prepoznali jedno drugo
jer godine su prošle
Na ovom mestu te nisam očekivala
iako sam želela da budeš baš tu
Ti nisi poslušao ostavši na stranici
gde crvenim slovima piše – kraj
Susreti su ionako tužni
nakon što ljubav umre
od čekanja ostarela
U magiji dodira utrnuli prsti
koji su nam se spojili
možda negde na putovanju
dok smo se držali za rukohvate od mašte
razmišljajući o nekim običnim stvarima
koje su nam izgledale jako važne
dok smo se igrali odgovornosti
Ali valja se nečim hraniti
pa makar to bile i iluzije
Nisi me pitao za prezime
Osetila sam da su ti više zasmetale
moje godine nego poreklo koje
nas je razdvojilo
jer već je život odavno prošao
od tvog poslednjeg nepovrata
Veruj mi da ni ti nisi mlađi
Sigurno si već znao da sam se izgubila
u pogrešnoj priči čekajući izgubljenog princa
unapred znajući da nemaš keca u rukavu
i da su ti džabe one karte
i zippo upaljač ostale ne nekom stolu
u kafani nakon pijanstva
i još znam nekoliko tajni
da ti to nije bio beg od stvarnosti
već samo užitak
Zanesen pretpostavkom
pomislio si da taj prsten koji nosim
nije onaj isti koji si mi poklonio
tog toplog avgusta
misleći da će se čudo dogoditi i spojiti nas
ali zaboravio si da smo živeli iza ogledala
u zemlji gde je zla kraljica vladala
sa vojskom tragičara
Ti si razbio ogledalo pobegavši u neki drugi svet
i nisi mogao znati da su u međuvremenu
Ljubav dali pogubiti
I veruj mi da su svi oni u koje si se kleo
i koji su pili na tvoj račun
bili srećni zbog toga
ubeđeni u neku svoju istinu
ne osvestivši da je prošao 15. vek
Nosila sam je tako sahranjenu godinama
bolesna od tuge
u nekim crnim dugim haljinama
puštene kose
šetajući obalom
provodeći dane žaleći za Ljubavi
takoreći žaleći sama za sobom
za onim što si mi ostavio
čeznući da jednog dana ispuniš obećanja
ali daleko si ti od priče sa srećnim krajem
I zato ne verujem onima što pišu da je dovoljno želeti
spominjući pozitivne afirmacije
ali ja ne verujem njima već samo u božiju volju
koja se dala izvršiti
Jer ako ja nisam želela nas
sve ove godine
bila spremna da spustim zastavu
niko želeo nije
Mogao bi pitati ljude
Oni koji su preživeli mogu ti ispričati
ali uglavnom ćute
većina više nije živa
Razišle su nam se misli
Izabrao si udobnost uživajući u preživljavanju
ali u međuvremenu nisi proverio da je
zla kraljica abdicirala
Požurio si da zadovoljiš formu
u kojoj se sada gušiš
ali nisi osvestio svoj beg
Znaš nešto mislim
da bi sada mogli ponovo spojiti prste
Nikome više ne bi smetalo
to što se ne zovemo onako kako
zakon i šerijat nalažu
veruj mi
koga je briga
sada se i žene venčavaju za žene
a muškarci mogu usvajati decu
Istina ne bih mogla ponovo
da budem ona ista devojka koja šeta psa
obalom
Ona ista devojka kojoj si češljao uvojke
i sušio od kiše poljupcima
na livadi ovenčanoj kamilicama
gde je začudo
sva detelina imala četiri lista
Nisu to bili dobri predznaci
ali sujeverje i mačke
crveni končići
Nikad u to nisam verovala
sem u zvezde koje su te odvele
a ja te tražila zavodeći tišinu
umesto nekog živog bića
Mogla sam da potrošim vreme
na isti način na koji si ga ti trošio
samo nisam želela
Shvatala sam to kao izdaju
dok mi nisu rekli
da si me prodao zamenivši
za nekoliko reči kako ćeš
uvek samo mene voleti
i tobože patiš
Ko bi ti poverovao
osim votke koja te utešila
grleći kapima stenke vrata
na kojem i sada stoji mladež
po kojem te prepoznajem
Mi smo se možda već negde
sreli ali nismo prepoznali jedno drugo
razišli u paralelnim svetovima
i ponovo pronašli u fatamorgani
pustinje srca
Možda si me dodirnuo lako ramenom
kako bi prošao ispred mene
a možda si namerno sačekao
da ja to prva uradim
Ipak osećam da si sve vreme
znao kako provodim dane
poznajući dobro moju potrebu
da ugostim tugu i samoću
u iščekivanju susreta koji bi te naveo
da razmisliš koliko vredi oživljena ljubav
A možda se zaista nikad nismo ni sreli
jer ja ne poznajem kukavicu u tebi
Možda tvoje usne nikad nisu počivale na mojima
uvek kada bih osetila žeđ gasio si je
vodom sa svojih dlanova
Možda si ti samo lik iz neke davne priče
u koju si ušetao putem moje mašte
a ja otvorila vrata neznancu
Kako neoprezno
možda više naivno
I sada nastavljam da ti otvaram srce
pričajući sve male tajne koje poznaju samo
besane noći
Skrivene i nepoznate u bezdanu
dok me nemo slušaš odobravajući
a pogled ti govori
da želiš da sve to bude tiše
svedenije
matirano
kao partija šaha koju si ostavio
nezavršenu plašeći se da povučeš
poslednji potez
lakše je bilo ostaviti meni
da raščišćavam ruševine
Ipak kada si izgovorio moje ime
zvučalo je to tako kao da ih izgovara
neki službenik sa šaltera
na kojem sam dugo čekala da platim
zaostali dug
i na kraju nisam imala dovoljno novca
jer su zaračunali kamate
Nisam ni pretpostavila da ćeš
predstavljanjem srušiti magiju
iščekivanja
Nadala sam se ni sama ne znam čemu
Ionako bi sve ostalo po starom
jer ja nisam neko ko voli promene
I kratak put me poremeti
U tvom sam pogledu naslutila
isto dok sam izgovarala tvoje ime
Združena bi predstavljala
neku tišinu jutra u izmaglici
pa bi to popravilo utisak
Umesto zvona na crkvi
prašnjava pustinja Kalifornije
bi nas ugostila i primila u okrilje
svojih zlatnih čestica
a oboje bi nosili vojničke čizme
iz kojih smo izašli svako na svoju stranu

Ja sam ih prodala za štikle i sada hodam
po kaldrmi sa visokom tolerancijom za bol
Ti si svoje sakrio da bi sačuvao nešto što
veruj mi ne vredi bez ljubavi
i nikad ne može biti isto
ali ostavljam te u tvojoj iluziji
samo izvoli
ja ću otići nekim drugim putem
hrabrija za noć
siromašnija od jutra
spremna da ponovo me raniš
ne plašeći se boli....

петак, 01. јул 2016.

Poezija je ponovo u modi: Kad ljubav zamiriše na čokoladu

Poezija je ponovo u modi: Kad ljubav zamiriše na čokoladu: Osvrt na priče iz „Kutije ljubavi“ Helene Himel „U ovom svetu samo ljubav zaslužuje baš sve. Ostalo nema nikakve logike.„ Paulo Koeljo Kada sam počela da iščitavam priče iz Helenine kutije ljubavi, pomislila sam isprva, koliko imam sreće, kada je meni dato da o njima nešto i napišem. Ponovo čitam i shvatam da sve ono što ću napisati, tako je malo u odnosu na to šta ćete osetiti i doživeti kada budete uzeli u ruke ovu knjigu. Poteći će vam i poneka suza, a to je dobro, jer suze čiste i bol i dušu, i verujte mi, nakon toga nećete više biti isti. Helenu sam prvi put upoznala u jednom, neobično lepom dvorištu, u predgrađu Zemuna. Čitala je jednu od svojih priča, i delovala kao neko ko dolazi sa druge planete, sa ciljem da podseti ljude na dobrotu. Bila je to privilegija, kao što je i ovo sada, biti u prilici i zabeležiti impresije o onome što me je dirnulo u srce, dok sam šetala po stranicama, sa kojih osećam samo čistu ljubav, toplinu, plemenitost i mudrost. Ono što Helenu pokreće, jeste