среда, 30. децембар 2015.

TRIPTIH LJUBAVI
Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat
Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli
Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli
Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari
Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas
Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim
Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala
Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje
Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag
Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat
Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas
Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

понедељак, 07. децембар 2015.

KAMEN SUDBINE
Autor: Zorica Tijanić
(U vrtlogu burleske)

Tražio si svoj kamen sudbine
hodajući preko džinove staze
bežeći s ulica Istočnog Belfasta
zaboravljajući dečaka crvene kose
kako sedi na peskovitom zalivu
sanjajući jednake ivice
svoje zamišljene zemlje

Ističe radost vremenom
lečeći od nade i one najupornije
Ostaješ skriven od moje tame
hodajući po ruševnom zamku
Pretvarajući poslednjim dahom
strah od buđenja u san
u kojem neće biti jutra

Zaboravljaš ulice Severa
na kojima besni moć
Dečak crvene kose čiji pogled
u pepeo pretvara razloge
da ostane i pretvori se u
legendu

Bežimo na obronke
Okean pred nama
Neistražena tajna koju
čuva kamen sudbine
Nekad na obalama Drine
Sad na obroncima Severne Irske

Isti je prkos koji mi nosiš
u ustima punim blata
i smeješ se govoreći

da je spreman biti sve...

петак, 04. децембар 2015.

OSTANI DALEKO

Zorica Tijanić
(iz zbirke "U vrtlogu burleske")


Ostani daleko od tame u meni
Dole jednu ulicu niže prodaju cveće
Ali samo onima koji poklanjaju
ruže uz osmeh

Ostani daleko od suza koje sam prosula
Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično
Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem
ponovo

Prošetaj po sasvim običnom danu
i zaboravi obrisane slike
Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu
na mestu gde smo se poslednji put
zagrlili

Susretni me na odlasku
I od užarenog ugarka mog srca
Osetićeš svetlost i toplinu
Na hladnim ugarcima svoga

Ostani daleko od mračne ulice
Gde se mole za imena odlazećih
Potpiši se tamo gde ne sme niko
I prođi kroz sećanje

Ostani daleko od muzike koja ćuti
Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca
Možda te zaposle s preporukom
da prodaješ zakrpljene snove

Ostani daleko od mene u sebi
ne budeći moje nemire
i videćeš me onako kako sam ja tebe
zatvorenih očiju gledala... 

среда, 25. новембар 2015.

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida
u pokušaju da sačuva svoj let...
Nespretnom rukom prolivena tinta piše još
jedno zaboravljeno sećanje...


U zaboravu živiš
Netaknut
Poklonjen meni
Kao dar
Zauzimaš mesto na kome
niko do sada stajao nije
Ti nadmoćan u zaboravu
skriven od očiju
koje bi bacile urok ili kletvu
poslavši te daleko od moje nežnosti
Čuvam te
Tu si na sigurnom
Neka te ne plaši snaga moje rešenosti
da te zarobim
Iz tog zlatnog kaveza
mogu da te povedem na mesta
na koja samo ja odlazim
Tamo ćemo zajedno brisati prašinu
sa starih fotografija čekajući buđenja 
Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu
u snazi vatre koja će dokazati
da ljubav nije greškom izgorela
da još voliš boje oktobra
miris prosutog šećera po rignli
koji se meša sa dimom tek
zapaljene cigarete
i zvuk tramvaja koji čuva noć
u krugu dvojke
Možda bi mi bilo lakše kada bih znala
da se još uvek sećaš one šetnje
kada je zaškripao bol pod šinama
Sad sav je moj bol stegnut
ostaje zarobljen u šaci
u kojoj me držiš mislima
koje te ne ostavljaju na miru
Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri
Ali ja znam na koju adresu da ti
pošaljem uspomene
Tu si bliže meni kada te privijem
do srca
U rečima koje su te zapamtile
U šapatu vetra koji te sačuvao
da ne izgubiš tu strast
u poslednjoj predstavi koju
su leptiri odigrali
odlazeći u susret zaboravu
u kom će sačuvati sve ono vredno
što je ostalo od nas...





четвртак, 12. новембар 2015.


SNOVI INJEM POSUTI

Posvećeno Jesenjinu

Ugaženim stazama kroz sneg
pred svetkovinu
noći te kobne

Autor slike: Jelena Mrše


Mili tvoj lik odvedoše u maglu
ljudi neki nepozvani
neki ljudi nepoznati

Sene te prekrile snenog
prerano za počinak večni

Odjednom svuda metež
neverica i strah
da sveću dahom utrnem
da trčeći od neverice posrnem
na sudbinu da pljunem
da stanem
zgazim čizmom ljuto
da i ja nestanem
ljubeći dragi kamen
u prah smrvljen

Ne učini ni korak
kukavica u meni
Ni levo ni desno
Lenjingrad plače
muškom suzom
Jutra je tek prvi sat

Te noći Crni je čovek
po tebe došao
Na poziv se tvoj odazvao
Pogled tamom zakovao
Krvlju ispisao poslednji stih

Druže moj... Druže moj
Ni do višenja ne rekavši
otiđe u legendu tih

Lenjingrad u magli zavijen
Iz kafane poslednji pesnik
se vuče kao prebijen
U sekundi trezan
hvata se za glavu
Nije se ubio Serjoža
Sve je to laž
Tobožnja laž

U nadi jecajem grca ženski dah
dok krv u venama ledi strah
Ipak je istina
Partiju šaha završio je sam
Ili je predaja ili mat

Belo jutro crnim suncem boji
Stih u nekrolog začas pretvori
Životu što beži neće otići
sve dok smrti se ne boji
Inatom preti
Sudbinu svoju u ruke uzima
na dvoboj izaziva kleti
znajući da sebi se sveti

Prođoše vekovi u tišini
Da li u miru počivaš dok
tvoje se rime u srcu pevaju
Trag tvoj posvuda još diše
Lutajući ulicama lenjingradskim
zanesen
Selo svoje sanja
Posut injem miriše

Snove skitnice inje prekrilo
da u žudnji večno samuje
Ljubeći neljubljen goreo
u čežnji sagoreo

Snovi su tvoji posuti injem
Tvoj mili lik senama prekriven
sad kao anđeo sanja

u strofi od suza izliven

четвртак, 01. октобар 2015.

TEBI KOJEG ZABORAVLJAM



Zorica Tijanić (U vrtlogu burleske)


Nas dvoje živimo u istom gradu
Na različitim adresama
Srećemo se ponekad na raskršćima
Semafori su mesta na kojima
čekamo znak
ne prepoznajući jedno drugo
jer svako u svojim mislima
priča svoju istinu
pravdajući izbore





Ti si došao da bi mi pisao pesme
rimama anđela
koji su zaspali bez svoje muze
Dok sam ja radije ostajala na obali
čitajući uspomene
Ti si obećao toplu čokoladu
u hladna predvečerja
a ja sam kupila crveni karmin
i jednu maramu crne boje
Koja je zaboravom prekrila
sećanja

Volela bih da znam
da li je iznad nas i dalje
nebo plavo od čežnje
koje nas je grejalo dahom Berlina
ili su vetrovi marta promenili smer
ugasivši žar u magli jutra
Volela bih da znam
Zašto još uvek osećam
tvoje misli kako lutaju tražeći moje

Nas dvoje živimo u paralelnim svetovima
koje je magija ljubavi spojila rastancima
čineći je još jačom
u sponi gde iskušenja strasti
padaju ničice pod snagom ljubavi
koju je duša vezala

Ti si obećao da ćeš mi pričati
o proleću koje nikad neće
postati zima u hladnim noćima
decembra

Ja sam kupila crvene potpetice
da čuješ kako odjekuju daljinom
kada odlučim da je jesen možda
vreme u kojem ću pokušati
da te zaboravim opraštajući
ti hladnoću ...

четвртак, 24. септембар 2015.

CVET IZ OLOVA
Zorica Tijanić („U vrtlogu burleske”)

Rastem na olovnim poljima
čekajući zarobljene laste
da polete
Miris je odavno izašao
iz cveta
Kamen na tvojim grudima
nije postelja
Gubim se u prljavim mislima
ponekad ih očistim kišnicom
ali ovde je suša
Odavno je lišće požutelo
i ruke tvoje koščate
grube na dodir
ne miluju
Rastem uz more u kojem
više nema života
Selim se iz grada u grad
tražeći mir
koji je izgubila moja kuća
pa se u snu skrivam
i nemoćna smrt snivam
milosti molitve
kroz noć prizivam
Odjednom na ostrvu
na kojem Sunce zalazi
u tišini
noć šapuće talasima
Tu Mesec rasipa bisere
da svetlucaju po talasima
na granici gde ne postoji reč
Skrivam se od sna u kojem
smo pobegli od čizme
Predstojao je put
s kojeg smo se vratili ojačani
u čekanju zarobljeni
godinama
Hodajući od postanka
bosi kroz olovna polja
Sad taj bol ništa ne znači
u rasutom svetu
koji se ubrzano kreće
s tendecijom da se ugasi
a mi u remisiji tražimo
mirise
dok cvet crni samo još
iz olova raste
na poljanama gde su
nekad lelujali makovi

среда, 23. септембар 2015.

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")


Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka
Osmehom gorkim
Budila mu snove
Umornog od skitanja
Čekala u pijanim jutrima
Poljupcima brisala
Miris drugih žena


U zavetima đavola prevarila
Da je anđeo smrti
Lik njegov mili
Ostao do poslednjeg časa
urezan na srcu
i plesala

Samoćom tkala proklete sate
Provedene u željama opojnim
Što su sa usana mrtav dah
nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile
Uteha je spavala slaba u tišini
Ona je plesala u požudi
neugašene ljubavi
živeći dramu u tri čina
za koju je Mefisto napisao
onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana
Njegovom su vratu privezak bile
Ni jedne kao anđeoski ujed
Otrovne zmije
S njenih usana
Za kojim je umirao da pije
Ni jedan pogled da probudi glad
Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

Dušom ili telom
Anđeo dušom koja je oduzimala dah
Đavoljom strašću žene koja
Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina
ljubav je bila i radost i bol
Borba večita snage dve
Koje su jedna drugu srele
Da bi se otkrile ranjive
Na granici „malog“ sveta
U dvoboju duša
Šalom smrti pokrivene
Duboko skrivene ispod
pogleda koji se zarekao
na ljubav...


уторак, 15. септембар 2015.

Ponekad se probudim s mirisom belih ruža 


Zorica Tijanić
(zbirka pesama "U vrtlogu burleske")


Ponekad se probudim osećajući
tvoje usne u mirisu belih ruža
i uštinem za obraz
Tad uhvatim svoje misli
da kao luda žalim
za rastrgnutim uspomenama
koračajući kroz jesen
u kojoj su boje lišća i miris kestena
ostali otrgnuti od mojih čula
Ja nisam greškom posadila
bele ruže
Samo sam želela da verujem
u to da je postojao jedan grm
koji si nazvao mojim imenom
Kao da sam u žalosti
za živim uspomenama
Sastavljam dane kao pazle
svesna da ću ih teško posložiti
u zadatu sliku jer uvek nedostaje
ona jedna da bi sve bilo savršeno
Razbacujem olako svoje vreme
namerno gubeći mesto u redu
 tražeći nešto za šta znam
da ću pronaći onda
kada mi ne bude trebalo
kao što dečije igračke uvek
pronađu mesto da se sakriju
od nade mališana da će
nastaviti igru
Tako i ja ne prihvatam 
da stavim masku
braneći se od pravila
ne boli me to što znam
da nikad neću imati
ono što mi se učinilo da želim
već se plašim tvog bola
kada sve tvoje prevare shvate
da nisi deo sna kojisu živele
Moji snovi oživljavaju
zapisani na laticama ruža
Veruj mi da je samo Alisa
uspela da dohvati zlatni ključ
a partija šaha koju igram
glumeći da sam ohola kraljica
unapred je izgubljena opklada
i sad taj matiran ruž sa usana
može skinuti baš onaj
kojeg si se najviše plašio
Moje je snove razumeo neko
ko čuva tajnu kaliografskih zapisa
sa drevnih hartija
koje zagrebane tvojim lažima
samo još jače mirišu
Preskačući polja u inat osudama
sakupljam suze rasute u kapi
skupocenog parfema i prve kiše
koja će obrisati novu nadu
Ljubih u tebi voljenu sebe
ali se duša izdigla nad telom
i sad posmatra kako tvoja nestaje
pod trnjem
Ja nisam greškom posadila 
bele ruže
Želela sam da se probudim
u trenutku kada ćeš me osuditi
za ljubav koju si obećao
Ponekad se budim srećna
nakon sna u kojem sam te srela
pre nego što smo se upoznali
i ostajem snena u poljupcu cveta
koji je prestao da miriše
nakon što je uvenuo 
pod kapima prve jesenje kiše...

петак, 04. септембар 2015.

Bad timing (pogrešan trenutak)

„U vrtlogu burleske“ (2015)
Zorica Tijanić  

Izvedi me noćas iz ovog bunila
Pakao misli mojih postaje dim
odbijen u vazduhu
Sa usana tvojih okus cigarete
pojačava želju zaustavljajući dah
sve vreme preteći beznađem
Ne daj da se vratim svom bolu
Ostani jači od moje tame
Izvedi me noćas iz ove tišine
Neka to bude bilo koje mesto
gde sviraju džez
Već godinama igraš istu igru
nudeći alternative za želje
kojih se bojiš ili da priznaš te sram
dok te drugima prepuštam
lažem u sebi da te ne dam
Noćas misli mirišu na sneg
i svitanja januarskih zima
Nekim čudom pristaješ
da na tren budeš moja zabluda
Dok haljinu biram ti tražiš note
i po starom klaviru prebiraš
Melodiju teško pronalaziš
u  tonalitetima se ne snalaziš
Ipak prepoznajem tu pesmu
Staru kao vino koje čuvam
za venčanje našeg sina
Dok se u sebi lomim i kidam
puštam želje da se raziđu s maglom
u pari starog putničkog voza
Obično se na stanice stiže u
Božićnje jutro pijano i sneno
kasneći na zabavu u čarobnom selu
gde treba da se sretnemo kao u priči
Ti ćeš obući crnu košulju
na kojoj se neće videti karmin
Ja ću skinuti kaput prepun snova
pozdravljajući se sa hladnoćom
Sešćemo u bircu gde služe
kuvano vino i sve miriše na sneg
Sećanjem brišem slabost trenutka
u želji da osetim ponovo naš smeh
Nije to bila ni izdaja ni predaja
Već put bez kraja
na kojem smo u ironiji zastali
Naslonjeni na nadu zaspali
tamom osunčani
uvek u nekom pogrešnom

trenutku 

среда, 26. август 2015.

Zorica Tijanić

Kino Central

Sedmi sat zvoni
Veče miriše na ljubav
Kroz školske prozore
Promiče sneg
Prosut u pahuljama srebri pločnike
Ispred „Centrala“ red
Žurim da te sačekam
„Gospoda Glembajevi“ večeras se daju
Repertoar snova
Kasniš kao i sad
Minut duže
Poljubac u obraz
Red C, sedišta broj četiri i tri
Birao si još tada da ostaneš daleko
Umesto kokica suve smokve
Umesto nas dvoje iščekivanja
Kao pustinja i žeđ neugašena
Među nama
Daljine prostiru sag
Božić ispred praga
Ponekad iznenadi sreća
Kao pahulje sred decembra
U gradu gde vlada osunčan
Miris soli
Red je da za ruku me držiš
Neveštim koracima vodeći
Po ledu
Noseći u očima neminovnost
Odrastanja
Kino Central i naš grad
Presvučen srebrnim vezom
Mi ...
Negde na liniji sudbine razdvojeni
Crnom tačkom
U jednom delu života
Trenutak te obećao
Zlurada sudbina kao lažni prijatelj
Poveo na drugu stranu
I oboje pokosio
Tebe darujući ti izobilje tuge
Meni ukrao zvezde
Sve što sam volela sad ostaje
Na kamenim ulicama
Sad hodam po ivicama straha
Nudeći samo pola sebe
Uhvaćena u laži
Hrabrost beše majka izazovu
A prkos mu otac odbegli
Kino Central i Glembajevi
Pahulje što promiču u kočijama
Šibajući gaze bez osvrtanja
A mi izgubljeni u vremenu
Ispraćamo nadu budeći se
U nekom drugom svetu
Koji odnosi bezazlenost
Mladosti oduzete ....