IVANJSKI CVETOVI

U mirisu daljina zagrljena tišinom

porubila sam snove
Ti si obukao žute
pantalone u kojima je oblak
umesto tebe navratio na čaj...

čaj ubran od najlepših kamilica

U vrtlogu burleske okajah
susret bez dodira i rekoh mu - do viđenja

njemu koji je mogao da me voli

bar podjednako kao ti

U želji da ne tuguje više
Otpustih ga s radošću
razrešivši sebe žudnje
za klajdama zelenih i crvenih boja
i sepetom jabuka

U dvorištu mirisa lipe
obećanih jutara

U predvečerja ukradenim od neminovnosti

sedeli smo na stepeniku gde je mali dečak

ostavio otisak stopala koje vodi do trema 
na kome se zanjihao limeni luster 
pod igrom svitaca...

a ivanjdanski cvet
ubran rukom devojčice sanjivih očiju 
na rođendan tvoj
ostao je kao lotos u vodi
da pluta

Ako me pitaš želela bih...
ali neće nas više tvoja dobra duša
okupiti za trpezom

Vremenom sve dalji smo jedni od drugih

i ćutimo sav taj bluz duše

nakupljen u jednoj iskri suze

Zatajio ili zasjajio je iznenada
bez straha od samoće
pohrlivši da uživa u miru
zagrljen mojim tišinama
ušuškan mirisom daljina
ne(zaboravljen)
i odlučan da ostane baš tu na tuđoj
a našoj zemlji 

Ostaje na peronima i pristaništima detinjstva
zatočen u ramovima slika iznad trpeze
što činile su jedan život na prozoru
u mirisu lipa vredan kao zlato
izabran samo za nas

Za nas hrabre što rekli smo tuzi zbogom
i priboli srce da mučki ćuti
pa sad ne progovara praveći se da ne pamti ljubav
što bila je jednom u dvorištu uspomena
gde lugar i sad na rakiju navrati
pa kad prazno dvorište zatekne
pognutih leđa 
nebeskim drumom svoj put nastavi

... a sav taj bluz ponovo
u još jačem talasu se vrati
da deveti srpanj sa povorkom anđela
isprati...

Autor: Zorica Tijanić

(posvećeno mom voljenom đedi Iliji

9.  jul 1912 - 01. maj. 1995.)

PETA ZBIRKA POEZIJE

Vreme na odloženo (slike septembra)

Foto: https://pixabay.com

Piše: Zorica Tijanić

Izmiče nam septembar, čini se nikad brže... Možda je to je zbog toga što vreme koje provodimo lepo, brzo prolazi. Kao da se zemaljska kugla svakim danom okreće sve brže i brže... Odlaze ljudi koje smo voleli, odlaze veliki ljudi, svi negde odlaze ili samo maštaju o tome. Kad odu, maštaju da se vrate. Ne radi se više o tome da nam je teško ugoditi, već da smo nezadovoljni. Ispunjenom čoveku ne smeta kiša. On je zavoli baš kao sneg ili tropsku vrućinu.
Na stranu zima, leto je prošlo i sada bih pisala o septembru, o kestenju, o tepihu od lišća, o bojama, glavnoj ulici, melodiji košave pred zimu. Pisala bih o tramvajima čežnje, o putovanjima, vraćanjima, snovima. Od septembra do decembra živim u najlepšem američkom snu. Moje su šetnje uloge iz romantičarskih filmova. Mirišu na sećanja, jer ih svuda nosimo sa sobom. Tu su obavezno klizališta i rukavice, tramvaji prekriveni prvim novembarskim pahuljama. Moj drugar iz Književnih novina me često podseća na to da smo drugačiji baš zbog te nostalgije koju nosimo svuda a zapravo se one nastanjuju u duši. Uvek se potencira duša i tananost osećanja. Senzibilitet prošlosti koji se vidi u očima nekih odavno potrošenih nada. Otud sada i ovo promišljanje, pomalo poetsko ali lepo je voleti...
Septembar je mesec početaka, i nije slučajno što tad započinje škola, jer se i po crkvenom kalendaru smatra prvim mesecom u godini. Svi čeznemo za nečim novim ili u želji da se ono staro promeni, započinjemo sa promenama (a svaka je mala revolucija). Ipak, nije lako promeniti suštinu ali možemo započeti sa spoljašnjošću, započeti od sitnica, navika, svakodnevnice... Život se od svega toga i sastoji. Misterija kruga - oduvek se sve vrti u krug. Tu nepromenjivu konstantu u sebi nazivam stanjem. Ipak, teško da je konstanta jer bi onda imala neku vrednost. Ne znam kako da je nazovem. Kada se čovek izgubi u svakodnevnici, najpre treba da se potraži u sopstvenom biću, da osluškuje svoje telo, um, misli pa tek onda da pristupa nečemu... Tada se vraćamo snovima i tražimo dom, detinjstvo u svoj toj nesigurnosti.
Izmiče nam vreme, čini se nikad brže. Ali ako pomerimo sat svakog jutra za pet minuta unapred, videćemo da tih pet minuta odmora nije malo, jer se tek tada istinski odmaramo, znajući da nam sledi ono što se mora. Ustajanje kao početak jutra, dana, meseca, života. Mnogo se toga mora. Ako bismo to primenili na neke druge stvari, tih pet minuta bi potrajalo i do pola sata, a u iščekivanju neke važne stvari i čitavu večnost.
Opet, kako da odložimo vreme, kako da prestanemo da delimo dane na ponedeljak, utorak...? Zašto ne volimo nedelju, kada je svaki dan isti od jutra do noći? Moja drugarica odavno ne deli dane. Ona svakog dana uživa kao da je četvrtak ili petak. Četvrtak joj je najdraži od svih dana  u nedelji, ali voli i ponedeljak. Nedeljom uveče ne pere kosu, ne leže rano i ne priprema se za posao. Nije nervozna, iako nema novca. Ima dete sa problemima u razvoju i s njim ide u lov na Pokemone. Uvek je ljubazna i deca je obožavaju. Ima mačka koji namiguje na jedno oko i pruža ruku gostima, a vodu pije iz visoke plastične čaše. Ona ne odlaže vreme. Zna da je dragoceno.
I ja svakog septembra pokušavam da budem bolja. Napravim spisak želja i zadataka. U međuvremenu pokušavam da se ne ljutim na sebe, kada ne mogu da promenim ljude, da oprostim svima koji su taj septembar učinili da bude tužan, da prihvatim i shvatim izdaje... da ne hodam sa setom u očima dok miriše kesetnje i da vratim nevinost onom dečaku koji je nekad prodavao cigarete na uglu Glavne ulice i pričao o nezaboravu. Sad znam i ja da srce pamti. Sve pamti u svojim komorama sećanja. Zato je poezija ponekad terapija ili lek. Hronološki zapis osećanja koje je srce zapamtilo.
Polako izmiče septembar, šetnje na Keju, uz Dunav, miris sladoleda, leta... Oblačimo kapute i otvaramo kišobrane. Bilo bi lepo podeliti kišobran s nekim i provući se kroz jesen zajedno pod ruku s nekim ko će mirisati na dom i ko neće odlagati vreme jer ono važno samo dok traje trenutak kada se pogledi sretnu...

Brigita

Kada smo se srele na uglu Francuske ulice
a sve zbog jedne pesme koju si pokušala
da me naučiš naslonjena na nagoreli dovratak
učionice – imale smo 14

Zatim smo napunile 15, 16, 17 i 18 godina
družeći se na radionicama ikebane nakon
kojih smo ispijale makijata u „Slasti“

Čitajući Beketa rasle smo i kao da smo slutile
da ćemo postati groteskne marionete
koje se kreću u zamišljenom prostoru
vešto izbegavajući policijski čas

Došle su devedesete u devetnaestima
i sa njima poslednji sastanci
na Božić uz orahe i smokve
i vetroviti decembar

Ponekad bismo noću zalutale niz
Đavolju varoš zamišljajući
kako silazimo na zlatnu obalu

U zimskim čizmama smo se provlačile
između polugolih turista
u crnim odelima glumeći „Black rose“
Penjale se u katedralu strmim stepenicama
noseći malu Bibliju u rukama
koju smo čitale na zvoniku
hrabre do ludila

Ali sve to je mogla tvoja Brigita
Ona koja nikada nije šminkala usne
samo oči tamnom senkom
U pogledu od dima
mladalački snovi su se pričali
neprebrojivi nizovi planova
–        fakultet, karijera, ljubav
i neko ko bio bi drag
na stepenicama „Carda“
uz bluz

Uz bluz se sanjalo o snima

Bila sam ona koja nikad nije stavljala puder
a čiji su obrazi bili glatki
uglovi očiju bez bora
ruke meke i nežne
reči knjiške i tečne
Ona koja nikad nije stavljala karmin
a zvala si je – moja Brigita

Bila sam ona u čijoj je sobi gomila knjiga
stajala poređana na stolu
i mnoštvo razbacanih fotografija i slika
Ničeovi citati na zidu
kao podsetnik da su ljudi … eh ljudi
da će ljudi biti takvi kakvi su bili
I jedan retro poster
–        na njemu Brigita

Onda sam te srela na obali u kasnim tridesetima
Uvek smo se kasnije sretale u nekim
čudnim situacijama
Nosila si torbicu od skaja
Ali su ti oči bile pune onog istog sjaja

Zaboravila si draga svoje štikle
Na licu ti maska gorčine od
destilovanih supstanci
od kojih se prave greške
onih prevarenih u početku
i onih koji varaju na kraju
u sredini dovoljno za neki ručak
i nedeljnu tišinu

Zar su samoće tvoje ispraznile srce
Obrok tvoj od šalše i kumina
utočište koje samo sebe mrzi
– kuhinja
Da li je Niče morao biti u pravu
kada je rekao da je zlo moć
a ja kažem da je zlo nemoć
i da su ljudi ….

Ah pustimo ljude
Pitam te za srce tvoje
Ima li nečega ispod tih bujnih grudi
Negde neka kutija u kojoj si nas sačuvala
Ima li mesta za uspomene
bez gorčine

Ima li mene tu negde
u nekom kavezu za umrle ptice
na doku gde su privezani čamci
i olujna noć ispraća „zalutale strance“
u svoju domovinu
a ti kažeš – neka idu u …

Postojimo li osim u sećanju
Draga
Na mestu gde bi mogla da obuješ
svoje štikle ponovo
Ima li nas negde
ili je srce ukrao klovn
što smeje se potišten u svom padu
ranjiv u apsurdu taštine…

@ZoricaTijanić

USKORO: DO SVIDANJA, AVGUSTINA

USKORO NOVI ROMAN!