Poezija je ponovo u modi: U tišini bele zime

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-u-tisini-bele-zime/

Zorica Tijanić jan 19, 2017 Magazin 884 Pregleda

Ima nešto u toj zimi. Nešto posebno. Nije to samo belina. Paučinasti obluci kao da su stvoreni za hladne dodire. Zvukovi su mnogo lepši, samo treba oslušnuti. Obično se obaziremo na slike dok sva druga čula potiskuju titraje. Škripi pod nogama. Sneg. Suv i težak. Tesno je ispred koraka. Ne mirišu samo drva vojvođanskom. Pucketaju, razgoreva se vatra, lože se badnjaci, a pred crkvom se budi nada. Srce počinje da veruje. Lede se prsti a lišće šušti pretvarajući se u crni prah.
Kao januarska zima, teška, bela i uporna, takva su bila njegova nastojanja da me osvoji. Ali uzalud beše i njemu i dobrom raspoloženju da otope led sa duše. Zakovalo inje posvuda. Odavno već. Ne može se kroz led do topline. Pogled ostaje prazan. Prozor zamagljen. Ni da nacrtam srce, a ni kuću. Kamoli cvet. Ruke sve hladnije. Ne osećam ni prste ni krv kroz drhtaje. Bela tama januarske zime zatočila. Samo još pahulje prosipaju biserni prah i to pravo u oči.
Moglo bi biti čarobno da je tu neko blizak, neko moj. Ali iluzije o grudvanju su samo u romantičnim pričama. Potrajalo bi još zimu ili dve da je započelo. Možda ni toliko ali dovoljno da se ispišu rečenice i bace u vatru. Ostali bi tragovi u snegu, a onda bi otapanje svelo čaroliju na bljuzgavicu…
Lakše se vratiti svakodnevnici u kojoj nema čuda i patnje zbog velikih ljubavi. Od zimovanja do letovanja u monotoniji života krećemo se na vrtešci, između nekoliko šala i dva osmeha, nimalo i nikome značajna. Ko je krivac za ovo potonuće? Sneg ili spuštanje na zemlju? Realnost ili iluzija? Pogrešne predstave o životu, neko ili nešto treće? Zahvalni za ono što imamo, živimo dan po dan. Kako dalje kroz smetove i ledene kiše? Kako, kada smo sami sebi slab oslonac?
Zima će potrajati. Duga i bela. Između mirisa drva i čaja. U razgovorima o pesništvu, novim temama i inspiraciji za izmišljene priče. U pucketanju vatre. Toplom čaju i mirisnoj kafi. Posutom šećeru po vanilicama. Doći će i proleće. Ne baš tako brzo, ali će doći i to proleće, potom leto kao islednik, dugo, oholo i plavo. Jesen u rapsodiji boja i kestenja, i tako u krug dok nam se ne zavrti u glavi od godina u kojima se ništa ne dešava osim čekanja i opet samo čekanja. Zatvoren krug istopiće se pod nemirom i prerasti u tišinu. U bezglasju će porasti i nastaviti da preliva čaše, jednu po jednu dok ne poplavi sve oko sebe.
I nakon toga, opet i samo praznina. Obrisan prostor. Kontuzija prelomljena strahovima i drhtaji od nesanice. Zašto bi srce zapamtilo a duši tražimo da miruje. Zato što je život takav. Zato što je duga tama belih januarskih tišina i hladne ruke, pogled utopljen u jedinstvo ambijenta, u suvu tišinu predela bele zaleđene zime.

Poezija je ponovo u modi: Dve strane ogledala

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-dve-strane-ogledala/

Zorica Tijanić o knjizi Mirjane Štefanicki: Vesti o meni

Zorica Tijanić jan 5, 2017 Knjige, Magazin 2,066 Pregleda

„Ko si ti? – Kormilar broda.
Gde je brod tvoj? – Zemlja i voda.
Verno kormilo tvoje? – U srcu san.
Plavo more? – Razum sav.
Luka? – Snovi. Svetionik? – Maštanje
Dostignuće? – Upotpunjenje.
Slast je san, a na javi? – U beskraju živim!“
(Baljmont)

Iščitavajući stihove ispisane purpurnim slovima, podvučene tako magijom simbolike i znakovitosti jezika kojim nam se u ovoj zbirci poezije, na 45 strana, predstavlja književnica Mirjana Štefanicki, odlazim u predele sna i sećanja u kojima još uvek obitava duša pesnikinje.
Tek ponekog pusti u taj uzvišeni deo prošlosti brižno čuvajući hram svoje duše. Ulazi polako „pazeći da ne probudi jutra“ koja nikome ne da, koja ne menja za površnosti, ostajući gladna dodira. Jutra su njena tihovanja u kojima stihuje o čežnji, prepuštajući nas melodiji cvrkuta ptica koja i nju samu laganu i malu odnose u vreme koje je vredelo zapisati.
Vesti o meni su poruke onome koji s druge strane ogledala žudi jednakom snagom, kao i ona, da sazna o voljenoj, o njenom životu – nakon njih dvoje. Osećanja koja se tu prožimaju dočaravaju uveliko atmosferu primorskog toplog ambijenta, koji pretpostavlja samoći ravnice Panonije.

Više nema leta, ulica, crnogorskog primorja. 
Okružuje me Panonija
i opustela katedrala u gradu.
Nedostaješ mi.
(Mirisali smo na san, str. 28 – 29)

Sve miriše na nar, čemprese, ruzmarin. Čak i slova kojima su stihovi ispisani, imaju boju lavande, oslobađajući miris u ispovesti onoga što su daljine ukrale i otele stavljajući ljubav u okove realnosti.
Sve ono što pesnička savršenost nije mogla da podnese u površnosti pa i u nepoverenju. Ono što je videla u površnim ljudima ogledajući se u sopstvu iluzije – volela je vatrom:

„I nek to što nedostaje, ispuni hartija…“ ona nastavlja prekinute niti, ne mareći ako i ta druga strana nije nastavila.

Vesti o meni su mala lirska pisma voljenom.. Kao Liza Turajeva (Eliza) u sećanju koje ostaje na Jalti, mislima se vraća osećanjima koje su u njoj budila ljubav. Njegov odgovor biva irelevantan u svemu. Te poruke, nekako kao da očekujemo mi, ali ne i pesnikinja. Ona bi da njega obavesti o sebi. Zato mu i piše, želeći da dopre do njega na drugačiji, suptilan način, ne bi li ga podsetila, da ne padne u zaborav sve što su imali, što je vredelo.
Ponekad mi se učini da se kolerično odriče sebe (ne toliko ljubavi, koliko strasti) robujući ponosu. Ona hrabrost ostavlja na tronu zarobljenu u njoj samoj. Dopušta sebi da voli, ali dostojanstvena u svojoj samoći, ne toliko i usamljenosti. Na nju se navikla. Čini se da i dalje čeka pravog, koji će doći i ta iluzija čežnjivo dočarava snagu čekanja i do nje se može doseći samo ako se prate zvezde na mlečnom putu.
Knjiga je sastavljena od pesama koje su nastajale u dva životna ciklusa. U dvadesetima i u četrdesetima. U drugom su delu pesme iz dvadesetih. Namerno obrnutim redosledom. Osetićete tu lepotu i nežnost mladih godina, istovetno i ako sedite na obali mora, slušajući cvrkut ptica, biće vam jednako romantično i ako sebe zamislite da sedite u mlečnom restoranu u nekom primorskom gradiću. Obavezan je povratak u osamdesete, pa i u rane devedesete. Miris mimoza, lavande, pomešanih boja neba sa morem.
Lirske crtice Mirjane Štefanicki nose u sebi poruke ljubavi koja je dostojanstvena, a njen čovek, vredan ljubavi, onoliko koliko mu ona dozvoli, podižući ga u stihu:

Ti jedini hodaš visinama moga života
(Hodaš visinama, str.8)

Kriterijumi su visoki, za mnoge i nedostižni osim za njega, koji i dalje stanuje u njenom srcu, mislima, željama. I tu ćete sve dobiti, ali ne i priznanje o predaji. Ona i u delu koji je napisan i nakon dvadeset godina, nije zaboravila i „tka zlatnim nitima“ budućnost za njihovu ljubav i oprašta sebi odvojenost od njega.

Ja sebi opraštam
suncem i molitvom
odvojenost od tebe.
Ti sebi oprosti
misli u kojima ja trajem.
(Ja sebi opraštam, str.9)

Komparacijom pesničkog izraza „pre i posle“ otkrivamo da se mladalački zanos i nade pretvaraju u tihovanje, čežnju zrele žene koja prihvata život i ostaje, ipak srećna u toj ljubavi beskrajnoj.
Još uvek je u njoj „letnja nevesta“ koja nije izašla iz sna.

Primam od tebe
Prsten od mimoza i toplu tugu
Javljam ti
Letnja nevesta
Još nije izašla
Iz sna u meni
(Prsten od mimoza, str. 25)

Miris primorja je ambijentalno dočaran i tu je pesnikinja dala malo više detalja o toj letnjoj ljubavi, koja je bila mnogo više od dečije igre, prijateljstva i zaljubljenosti. To je bila sudbina – ljubav za ceo život u kojem se pamti jedan san i u njega potpuno slobodno može da se vrati, bez predrasuda.

Juli, more, ukus nara.
Srela sam te u jednoj 
od ulica Montenegra,
sa pogledom punim prikrivene sete
i rukama boje slonovače….
Postali smo prijatelji…
Obilazili smo napuštene solane
i slušali tupe udare
čamaca o dokove
Noću smo među stenama
prizivali zvezde, 
da nam sanjaju na dlanovima….
Mirisali smo na san,
nad večito zaljubljenim
vodama, Bojana – reke.
Voleli smo naše prijateljstvo,
čemprese i more.
(Mirisali smo na san, str. 28 – 29)

I u studentskim danima njena poetičnost narasta do visokog pesničkog izraza. „U stručnim knjigama“ čuva uspomene na ljubav, čekajući njegova pisma, telegrame, pišući mu o sebi, svojim osećanjima i sećanjima, ne želeći da padne u zaborav nešto lepo, taj osećaj koji se samo jednom živi i kasnije samo čuva u uzaludnom traganju.
Baš kao i u delu pisma iz 1914. godine Lize Turajeve, kada piše Kosti o lepoti mora, Mirjana obaveštava o lepoti obale lirskim izrazom.

„Ne možete da zamislite kako mi se dopada more. Plavetnilo svih nijansi, široko, i tako različito uvek. Čas tiho zapljuskuje obalu, talas za talasom, čas se zahuče, bacaka, besno se rasprskava – i tada se čini kako se ljuti na ljude zbog njihove sitničavosti i vulgarnosti. Sedim na obali dugo, satima, zaboravim sve što je tužno i što nije lepo, i mislim da bez lepote čovek nema snage da živi. Zar Vam se ne čini, Kostik, da potreba za lepotom nije ništa slabiji instinkt nego dobrota i saosećanje sa ljudima.“
(Pred Ogledalom, V. Kaverin, str. 55.)

U pesmi „Sećanje“, Mirjana impresije u slikama dočarava osećanjem usamljenosti, lutanja, traganja za sačuvanim uspomenama.

Na staničnim bulevarima preprodavci
novogodišnjih pozivnica za sreću.
U meni je još uvek miris ruzmarina
(i mozaik peska na srebrnom ramenu)
i miris džempera u putnoj tašni
i toplina ruku.
(Čemu sećanje u ovo godišnje doba?)
Trebalo bi da odem tramvajem u predgrađe
ili da razlijem more krvotokom.
(Sećanje, str. 32)

I ono što u „pet pevanja“ želi da mu poruči njene su male molitve za njegovu sreću, nadu i ljubav. Najupečatljivija karakteristika nesebičnosti njene ljubavi. U svim njenim jutrima, želi da vrati prošlost, dozove sunce u tmurnu sadašnjost, da naposletku umorna usni na njegovom ramenu. Nada u ljubav koju „zaključava daleko od sebe“ gde ostavlja „želje nedorečene u istom ušću“, na mestu gde umire nada da će ljubav ipak jednom – nastaviti.
Tako i u poslednjoj pesmi prvog ciklusa, napisanog devedesetih, konstatuje da je još uvek daleko njena ljubav. U proleće, na dan njenog rođenja kada probuđena nadom korača ka njemu, da bi postala On i njega u Sebi sačuvala. Baš u simbolici đurđevdanskog cveća i lepote proleća u kojem se rodila – da bi pripala njemu.
Vesti o meni su ogledanje jedne duše u drugoj.
Pesnikinjin unutrašnji život ispunjen neslućenim dubinama ljubavi koju je sačuvala samo za sebe i u sebi. Pružajući nam svoje ljubičasto obojene snove, ona nam otkriva jedan mali deo njenog sveta. Verujem da postoji još mnogo toga neizrečenog, što će nam darovati u svojim nastupajućim pesničkim danima.
Ova rukovet u meni budi radoznalost otkrivanja dubine slojeva ljudske duše. Nisu to samo lirska obaveštenja o osećanjima. Ovo je ceo svet osećajnosti koji se pružio poput talasa i utopio u beskraj nijansi boja, koje nebo i more mešaju na svojoj paleti i slikaju na platnu života.
_____________
1. Biografija (Mirjana Štefanicki – 1954, Novi Sad)
2. „Vesti o meni“, zbirka poezije, Educa, Novi Sad, 1997. 
3. „Pred ogledalom“, V.Kaverin, Nolit, Beograd, 1989.
Novi Sad, 2. januar 2017.