Sa dodele nagrada mladim recitatorima u Skupštini grada 26. maja 2016. godine

http://www.beograd.rs/cir/beoinfo/1724173-urucene-nagrade-najboljim-mladim-recitatorima/#prettyPhoto

Poezija je ponovo u modi: „Iz dnevnika srca“ Miroslava Lj. Rankovića

„Pre četrdesetak godina, ušao sam u jednu sasvim malu orahovu ljusku i zaplovio ka horizontu. Avanturistički duh i jaka želja vukle su me sve dalje i dalje...“

 Miroslav Lj. Ranković

Sve dalje i dalje osluškujem šum talasa koji me vode kroz priče. Ljubomorno čuvam svoje pravo da prva pročitam rukopise, tek stasale, sveže, pune boja, mirisa. S ponosom se budim zagrljena magijom kalemegdanskih brežuljaka,  jedva čekajući da ponovo uzmem u ruke priče, ovenčane naslovima koji čine jednu pesmu, zaokružujući beskrajni vremenski krug.

Miroslav Lj. Ranković, moj prijatelj, kolega, drug. Neko ko mi je pre mnogo godina pružio ruku i poslao s poverenjem pdf svog prvog romana „Sara“ koji je preteča ovih divnih priča o gradu koji čuva dušu i koji svakodnevno podeli bezbroj radosti usamljenim i onim drugim, zaljubljenim dušama.

Ume samo da voli. Beskrajno voli i piše o svemu što osvešćuje duhovnost i rast u toj duhovnosti čineći čoveka, čovekom.

Ponosna sam. Radosna. Ushićena. Zamišljena. Upitana. Preispitujem se. Hodam. Razgledam. Prolazim. Verujem. Želim. Volim. Sve su to ciljevi Miroslavljevih reči koji su nam sa smislom predočeni u ovom Dnevniku.

Zahvalna što imam pravo na prvu reč, trudiću se da na narednim stranicama i vama dočaram način kako su nastajale priče iz Dnevnika srca. Sigurna sam da će dopreti i do vaših srca, kao što je do moga.

One su nastale iz korena detinjstva i duše koja je jedino sposobna da čisto, bezuslovno i iskreno voli. Zakotrljale su se iz orahove ljuske niz vodopad i završile na izvoru mudrosti i znanja koje nas osvežava gaseći žeđ.

Budi u nama radoznalost. Šta sve tu piše. Šta je to Miroslav otkrio u svom dnevniku. Šta se to u njegovoj duši skrilo i šta je želeo da podeli sa nama. 

Ove su priče dugo u meni sazrevale. Danima je stajao taj Dnevnik srca pored mog kreveta. Onako usput, uzela bih da pročitam pred spavanje jednu ili dve, ne bi li mi san bio mirisniji i ispunjen lepšim bojama. Uspeo je Miroslav da mi pošalje snove na bogojavljansku noć, kao proročanstvo koje „miluje oblake prihvatajući pahulje u znak najave rodnog leta i posipali ih pretvarajući grad u bajku...“

Za to je ponovo bila potrebna samo „... čista ljubav“.

U buđenju bi me „dodirnula duga“. Pogled na Hram i uzlet na dugu koju je „zagrlio ljubeći širom otvorenih očiju, jer pogled s nje nije mogao da ispusti, mekane i poslušne.... ume da uzvrati i voli i pusti nekog poput mene da sa nje pogleda ka Čuburi i vidi Princezu, jer sa nje zidovi nemaju moć da skrivaju.“

Ne mogu da otkrivam magline i čestice koje grade ove stihove kao vredni neimari u želji da naprave i sagrade zidove protiv tuge. Za nju nema mesta među ovim redovima. Ovde se lebdi, ljubeći život koji donosi sreću, osvešćujući radost življenja.

Miroslav je dnevnik pisao redom, nakon bogojavljanske noći, svoju predanost hrišćanskom duhu je otelotvorio u priči o Svetom Savi ne propuštajući da nam pokloni stihove. Ne samo nama, već i pravoslavnoj deci. Nije to uradio zbog aplauza. Hrišćanska je nagrada upravo u tom davanju koje ne zvoni na sva zvona, već prohodi kao misionar recitujući iz srca.

Nakon toliko pređenih kilometara, noseći u naramku beskraj ljubavi, umeju leđa da zabole. Tad znamo da je vreme da se pođe ka peščanoj svetlosti. U pustinju, na izvor svetlosti stazama koje su senke pratile putem, vodeći i vraćajući tu istu svetlost ka izvoru.

Vodi nas Miroslav, tamo gde bi to najmanje očekivali. Pravo u sebe, u svoju svesnost, da se preispitamo koliko smo narasli u duhu. Hodati ka senci, pratiti je. Čovek oseti samo lakoću i radost. Iznenadićete se kakav je osećaj, miris, toplina i melodija senke. Miroslav kaže da je od harfi. Možda to anđeli sviraju, ali samo će poneko od nas uspeti da čuje.

I onda, iz te pustinje, spreman da hodočasti manastirima. Miris voska i tamjana približava nam svojim veštim rečima, ali koje izviru iz srca i dopiru do naših. Molitva koja leči. Nebo iznad duše, duša pod nebom. Neslućena lepota tišine. Ispunjenost. Nije potrebno mnogo reči da dočara tu svetost melodije molitve i blage reči koje miluju.

Tako ispošćen, isceljen i nadahnut vraća se među ljude da ponovo i iznova voli još više. Princeza sa Čubure, tog kraljevstv a beogradske varoši živi kao zlaotkosa. Samo on ima pravo na njenu lepotu. Samo je ona slaba na njegove tonove koje čuje drugačije od ostalih. Zadivljeni jedno drugim žive svoju modernu legendu.

On ume da voli i prijatelja. Savska vila je dokaz da se prijateljstvo čuva kao bratstvo i sestrinstvo, kao jedan čudesan dar božije milosti.

„Mene je pomilovao dašak mirisnog vetra podsećajući me na ljubav, koja mi je darovana postojanjem...“

Zašto Dnevnik Srca? Spremite se da volite. A vi hejteri, uzmite i vi ovu rukovet i zarumeneće vam se obrazi, a oči od nežnosti zasuziti. Tako će i vas zahvatiti talas čestica ljubavi u kojima ćete se izgubiti potpuno i zapitati zbog čega ste bili tako negativni, kada je oko vas samo lepota, koju niste primećivali.

Zato je Miroslavu dato da voli, da zabeleži, bilo četkicom na platnu, bilo objektivom, bilo olovkom. Bilo, kako bilo, fokus je usmeren ka lepoti. To je mesto na kojem bol postaje manji, a vreme kraće.

I onda on kreće sa pitanjima, „Kako naslikati Beograd?“ Zar je moguće naslikati svu tu ljubav, toplinu, stapanje sa bićem grada koji je živ, koji ima dušu. Kako naslikati tu dušu. Nikako drugačije nego „zatvorenim očima.“

Nekad tu boju nanosi prstima, oblaci nestaju u belini osmeha, a na reci se ljuljuška mali čamac budeći talase ljubavi. Nije sladunjavo, ali je opojno. Daleko od klišea, ali blizu duše. Slike se rađaju i žive u beskonačnom univerzumu.

Proleće u čaroliji majske večeri, Zemun grad u kome se poštuje čovek kao ličnost. Zato Miroslav kaže da je sazdan po njegovoj meri. Meri čoveka. Grad koji zavodi svojim mirisom. Grad na čijim sam obalama osećala miris mora i prve ljubavi, koja još uvek traje.

Gardoš, mesto gde prestaje buka, gde započinje magija, a potrebno je preći samo stotinak stepenika da vam ubrza srce i da osetite lepotu i posebnost tišine koja govori hiljadama stihova, koje će vam se probuditi u srcu. Pa i one zaboravljene. Poželećete da zagrlite nekog, baš na tom mestu, gde je pogled poklon bogova.

Rekoh vam. Odvešće nas Miroslav u čežnju, bez alternative, „kao biće koje je sposobno da voli i da prihvati ljubav“, kako kaže u jednoj od poslednjih priča ili beleški u svom dnevniku.

I onda smo opet na talasima. Taman pomislimo da nema šta više da kaže, on nastavlja da nas vodi. Tragovi iz oka su neizbrisivi plavi akvarel duše.

Saznaćete za pigmente iz vode koji se razlivaju puštajući životu da raznese na sve strane, ali ostavljajući lepotu. Obogaćen lepotom iz očiju pronalazi smisao u traganju i ne zaboravlja najlepše tragove u obrisima pogleda.

Da ne bi bilo sve tako mirno, u stihovima, zavodljivo, odvešće nas i na „Košavu“, da osetimo miris prošlosti u „netragu“. Put iz Košave u Košavu je život koji posmatra kako teče i ne očekuje velike događaje. On živi onako kako bi mnogi želeli. Slobodan, neopterećen senzacijama koje su površne. Njegov je svet ispunjen u svakom trenutku. Nahranjen lepotom, on uživa. Samo tako i može da živi.

Shvatićete ako prošetate sa njim po hodnicima tame u pesmi koju piše vreme, a onda će vas izvesti na svetlost da osetite razliku. Biće vam toplo. Ume da ugreje bojama verujući u angele koji čuvaju noć od ljudi.

Slobodno navite nebeski sat. Probudićete se negde u pola noći, žedni da se još malo nahranite sa tom lepotom i umijete čistom izvorskom vodom.

U „Koraku na stazi zlatnih sati“ zastaćete zajedno sa njim i osetiti radost osvešćeni da samo ako se opredelite za umetnost kao način života, bilo da stvarate ili ste samo „konzument“, kako on to kaže, bićete u svojoj svakodnevnici zaista ispunjeni.

Njegova je preporuka da ostavite brige, jer je Bog taj koji nas čuva, poklanja nam na kraju knjige, šta je to što je normalno u ljudskoj normalnosti. Preispituje se i odgovara.

Ne bi ovo bio dnevnik da iz njega ne zapišete poneki citat, stih... Ja bih izuzela nekoliko, ali jedan moram da ostavim za kraj...

„Vaš život vas vodi putem vaših misli...“

Neka vas Miroslav odvede putem svog srca,  predivnim stihovima i pričama koje je zabeležio. Možda ćete i vi poželeti da vodite dnevnik. Možda neki tajni, brodski, skriveni. Zapišite u njemu svoja osećanja, misli...

Priče iz Dnevnika srca najtoplije preporučujem svima. Zavirite u dnevnik tajni jednog slikara, umetnika, pesnika i pisca. Zakoračite na put lepote i zadržite fokus, upravo na lepoti....
                                                             
                                                                                                          Zorica Tijanić

http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/

Poezija je ponovo u modi: U slušanju boja

Poezija je ponovo u modi: U slušanju boja: „Slikarstvo je nema poezija, a poezija slikarstvo koje govori“ Simonid starogrčki pesnik Najlepši spoj u umetnosti od davina je slika koju prati pisana reč. Stvaralački opusi Miroslava Mike Antića, Đure Jakšića, Momčila Nastasijevića, Dušana Matića, Olje Ivanjicki i drugih sjedinjuju poeziju sa slikarstvom. Znameniti umetnici su bili i slikari i istovremeno su pisali poeziju. Potreba da se ispolji talenat i kreativnost ostala je u nasleđu da svedoči o svestranosti i lepoti izraza. Savremeni umetnici 21. veka su takođe krenuli stopama slavnih slikara i književnika, pa tako mešajući boje i reči doprinose da umetnost bude primenjena u lepoti svakodnevnog života. Oplemenjivanjem slika bojama, a stihova slikama, dobijamo akvarele koji se pretaču direktno iz duše. Potrebno je samo metafore i ukrase zameniti potezima četkice na papiru, ritmičkim pokretima oslikati strofu i rezultat će biti beskonačnost lepote u doživljaju. Moć umetnosti, tačnije slikarstva je u njenoj sposobnosti da nadraste

KAD UMIRU JUTRA

Ciklus: Campana Immortale
Autor: Zorica Tijanić

Moja jutra umiru
u laganom hodu
niz jednu ulicu
u kojoj živim
u bezglasju

Ponekad u odjecima
čujem zvona
sa stare crkve
dok vetar raznosi
miris lipa

Tvoj pogled bi probudio
neka plava jutra
koja bi bila smiraj
beskraja

Ruke u zagrljaju
snagom vetra
raznose žute cvetove
odvajajući ih od
krošnje

Posmatram lica
Neki ljudi žure
Oni drugi čekaju
Svoj red
pronalazim se u tebi

Posmatram obasjavanje
Oreol iznad neba
zbijen u jednoj tačci
Smeješ se nadmoćan
u gordosti zatečen
količinom očaja
misleći da piješ
sa izvora hrišćanstva

Ipak odan zabludi
prolaznošću otrovan
puštaš da te izbrišu reči

Tuga se zaustavlja u
trajanju
Moja jutra umiru
bez tvog osmeha
na kome ćute zapisane
reči

Posmatram tvoje ruke
pružajući ti svoje
Na mestu gde prekinut je niz
nastavljamo ćuteći udvoje...

Kosančićev Venac najstarija kaldrma u gradu …

Kosančićev Venac najstarija kaldrma u gradu …: „Kosančićev Venac najstarija kaldrma u gradu koja ima osmeh tajanstvene dame“ „Mesto gde vreme još uvek stoji…:“ – Zorica Tijanić – Iz Romana „Četiri portreta sa Kosančićevog Venca“ Jedna od poslednjih sačuvanih ambijentalnih celina u Beogradu. Mesto na kome je još uvek moguće videti limenog petla kako pokazuje pravac vetra sa odžaka. Kraj kog nekoliko puta dnevno grli zvuk zvona Saborne crkve. Mesto poznato po kaldrmi, kafanama, slikarima, fotografima, književnicima, Miki Alasu i boemima. Mesto koje leži na ko zna koliko slojeva arheoloških nalaza? Ime je dobila po kapiji sagrađenoj u doba Turske okupacije Beograda. Bila je jedna od četiri kroz koje se ulazilo u grad. 1862. godine posle Turskog bombardovanja Beograda obndašnji stanovnici čekićima i polugama srušiše i odneše čuvenu „Varoš kapiju“ sagrađenu od kamena i drvenih greda.Verujem da je nastavila svoj život u zidovima tadašnjih kuća. Verujem da njeni tragovi postoje i danas ali da su vešto sakriveni. 1827. godine tik do kafane

http://www.pokazivac.com/kosancicev-venac-najstarija-kaldrma-u-gradu/

Најава новог романа Зорице Тијанић " Четири портрета са Косанчићевог венца"

U MIRISU OSUŠENIH KAJSIJA