Poezija je ponovo u modi: Skadarskom

Poezija je ponovo u modi: Skadarskom: Nastavljam svoje šetnje starim gradom. Ćutanjem se sećam bivših života, ljubavi i patim zbog svog preteranog optimizma, očekivanja, koja prerastajući mogućnosti vode u frustracije. Ponekad me guši nadanje i vera da zvono na crkvi označava želju koja nema ispunjenje. Duh Kosančića još uvek lebdi nad zidinama starog grada. Nekad smo šetali dunavskim kejom i jeli sladoled na obali, radujući se svakom susretu, ispunjeni očekivanjima da će nam život pružiti bar nešto od onoga čemu smo se nadali. Zagrljaj ponekad donese utehu i toplinu, a kad utihne noć, hladnoća boji zidove. Kad si zaljubljen, misliš da će se problemi rešiti sami od sebe, da će poljupci biti dovoljni za hleb i mleko, a život ti donese račune, usamljenost  u noćima, pakao iza prozora, tako da ponekad i ne vidimo lepotu koja se pruža u nastojanju da nas nahrani, kompenzuje strah od starenja, bolesti, tugu i još mnogo toga. Pogled na reku ispunjava dušu i stvara osećaj mira bar na trenutak. Na svim ostalim mestima postaje sve

Poezija je ponovo u modi: Junakinja sa Kosančića

Poezija je ponovo u modi: Junakinja sa Kosančića: Pogledi s Kosančićevog venca Piše: Zorica Tijanić Stanujem u potkrovlju na nepostojećoj adresi, u zgradi čiji je broj izbrisan. Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina. Uz miris kafe koja ima najlepši ukus samo dok se pije na delu terase gde raste cveće bele boje i 'puca' pogled na brodove optočene patinom. Ti brodovi još uvek nisu isplovili i kao da čekaju da ih ispratim, a ja se dvoumim. Moji su pogledi na svet sve ono što mogu da vidim dok gledam srcem. Svaki put kada poželim da se osetim kao srednjovekovna dama, da zaboravim da sam samo emacipovana žena sa beogradske kaldrme, obujem najviše štikle, u inat neravnom terenu i krenem u obilazak voljenog grada. Muzika koja me prati putem, cvrkut je ptica koji se meša sa tišinom. U odluci da napustim sigurnost svog pogleda i otisnem se u šetnju sa uspomenama, poput moje junakinje, koja hrabro za ljubav gine, ne razmišljajući da postoji sutra. I mene će ta bezuslovnost, znam jednog dana, ubiti ali živeti bez ljubavi je tiho

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-junakinja-sa-kosancica.html

Zorica Tijanić: Kratka proza Franje Frančića "Ma biće sve u redu"

Ma biće sve u redu

Ne menjaj svoju prirodu. Neki jure za srećom, drugi je stvaraju. Kada ti život stvori hiljadu razloga za plakanje, pokaži mu da imaš hiljadu razloga za osmeh.

Meša Selimović

Priređujući priče Franje Frančiča „Ma biće sve u redu“  imala sam čast i privilegiju da sarađujem sa umetnikom koji otvoreno živi svoju poeziju života ne plašeći se snage reči kojom deluje. Odrastajući sa animozitetom prema svemu što je nepravedno, borio se i bori se sa vetrenjačama kao Prometej što ga izuzima od mnogih. Sam način njegovog života ga čini jednostavnim i jedinstvenim u sazvučju sa prirodom kojoj pripada kreirajući svoj svet u najlepšim predelima Istre. Stoga je sasvim razumljivo da je njegova i poezija i proza specifičan izraz umetnika kojem je stalo da se vreme i svet promene na bolje. Otuda i naslov „Ma biće sve u redu“, imperativ je njegovog postojanja u kome se s poštovanjem odnosi prema ljudima svih životnih doba, osvešćen da svi prolazimo isti put. Na tom putu ne okleva da kaže ono što misli i to, pravo u lice, bez obzira na posledice.
U pričama „Ma biće sve u redu“ kreće se između najnežnijih i najsirovijih, brutalnih scena, težeći čistoj i beskompromisnoj emociji - ljubavi, od deteta do žene, ocrtavajući sećanja koja ga vraćaju u detinjstvo. Priče su  ulančane, nižu se ili kotrljaju od leptira do samoće, zaustavljajući vreme u osami. Ume da živi samoću, a ume i da podeli osećanja, i opet i uvek vraćajući se u detinjstvo koje mu je ostavilo dubok trag na duši. Njegovo odrastanje se odvijalo u uslovima koji su mogli jedino da ga održe u nadi i veri u bolje sutra. Njegovi likovi su često na marginama društva i koliko god više težili harmoniji i ljubavi, to se više susreću sa karikiranim izrazom ljudske animalnosti, tonući u nihilizam, koji je odgovor na frustraciju.
Pod uslovom da je čovek enigma, postavlja se pitanje, kako mi uopšte znamo kako čovek izgleda i spolja i iznutra. Putem manifestacija ponašanja koje nam Franjo slikovito opisuje otkrivamo i najniže i one najviše ljudske porive i načine na koje se mogu izazvati u različitim situacijama u koje postavlja svoje likove. Filozofsko pitanje postojanja maestralno dovedeno do savršenstva, predstavljeno u svim oblicima života putem priča, Franjo nam otvara i daje mogućnost da sami zaključimo čitajući iznova i vraćajući se na početak. Kratka proza koju pred sobom imamo obojena je njegovim poetskim i pesničkim izrazom, što joj daje visok umetnički senzibilitet, sa mnogo dramskih elemenata koje delo čine dinamičnim i pre svega originalnim.
Celokupno književno delo Franje Frančiča i on sam kao književnik i umetnik, a pre svega čovek kojem je stalo, izazivaju duboku emociju i  potrebu za preispitivanjem života, njegovog smisla i besmisla. U tom traženju odgovora polazi od svih vidova ljudskog i onog manje ljudskog. Opravdanost postojanja za njega je omeđeno privremenošću, a u njoj nagrada ili kazna  - postojanje.

Zorica Tijanić

U Beogradu, 11. januara 2016. godine

MISLIMA TI PO SRCU ŠETAM

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Mislima ti po srcu šetam
dok decembar srebrom
korake ti zlati
U čežnji je duša sanjiva
i čeka da se vrati

Mir tvoje tišine i
Naše bele zime

Usamljeni koraci prošetali misao
stazama od snega
Do tvog ramena i zagrljaja
nepregledna seta seže
U pogledu skriven delić srca
šal magle oko duše veže

Ti si šetao uspomenama
mojim dok sam nežno
prstima prelazila
preko toplih dlanova tvojih
čekajući da se duša s dušom
spoji

Uvlačeći se u zidove hladne
zarobljena tamom i strahom
prepustila sam drugoj da te voli
ne sluteći koliko će da me boli
Sad se vraćas zime dahom
nakon što je ljubav tugu preživela

Poljubac za tvoje usne
želja je oživela...

Ako ne bude sad...

Zorica Tijanić /U vrtlogu burleske/

Pokaži mi kako izgleda plavo sunce u tvom oku kad se u duši zaustave nemiri i utoneš u spokoj sna...

Jednom će možda buđenje osvanuti u remisiji
Ako ne osvane
Ako se ne probudim
Ostaće nam od svega imena pod zvezdom
Na nekom pločniku
Neznane ulice Pariza

Jednom ako...
Ako ne bude sad
Jednom će možda
Biti
Iznad i ispod
Isto je kad nadraste
Poraz i moć
Nadmoć i nemoć
U svojim krajnostima zaglavljeni ostajemo

Sve će jednom
Kao život
I svega jednom nestaće
Kao smrt
U nedostajanju

Sve ce jednom
možda
Jednom u nepovrat
Beskraja i
Mi zajedno
u samoći
Nikad usamljeniji
jedno s drugim
Duša udaljenih...

Uhvati me za ruku
Kao nekad
Pokaž mi put na kojem sam zalutala trazeci te oči i u njima delić neba...

TRIPTIH LJUBAVI

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat

Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli

Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli

Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari

Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas

Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim

Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala

Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje

Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag

Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat

Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas

Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

SVETI NIKOLA

Zorica Tijanić

Pobedom mu ime znači
Učitelj vere što snagu uliva
i svetlošću zrači
Nadom siromašne oblači
Molitvom za ljubav i mir
podiže iz tame
odbačene, siromašne
i same

Darovan od Boga
da svoje imanje i bogatsvo podeli
učeći nas milosrđem svojim
o dobroti i o veri

Božanske revnosti i istine sin
U duhu Hrista rastao
bolesnike obilazio
zarobljenike otkupljivao
Za nevernike strog
i nemilosrdan učitelj bio

U džepove neprimetno
siromašnima novac delio
Nepoznati dobročinitelj
među ljudima kao svetac živeo
krepio slabe i o nemoćnima
brinuo

Danas ga slave i veliki i mali
Raduju se deca kad u čarapi
slatkiše i poklone pronađu
Raduju se odrasli
Kad osmehom na licu
Deca uzvrate

Morepolvci i putnici ikoni njegovoj
se klanjaju i mole
Oko stola kad se okupe na slavi
i najveći heretici post zavole
neverni se preobrate i hrišćanstvu vrate

Jedra lađar okrenuo
Čudom loše u dobro preokrenuo
U hrišćanstvo svet odenuo
Milosrdni sveštenik u crvenoj odori
Radošću kroz žitije svoje
Molitvom svojom zbori

Dobra dela svoja skrivao
U postu i molitvi snagu crpeo
Krst celivao
Ljudima crkve i manastire sazidao
Vekovima dobrotom vladao

Lađama jedra pala podigao
i pokazao molitvom put
Olujne vetrove zaustavio
Ukrotio talase morske
So u biserni prah pretvorio
za plovidbu uslove stvorio

Oslobođen u zdravlju i miru
Za svakog božijeg raba
Palog u veri podigao
Hrišćansku ljubav svima dao
Primerom svojim snagu
božansku pokazao

Danas slavimo čudotvorca Sveca
Poštujući žitije njegovo
Dok uz ognjište palimo za zdravlje sveću
Blagosiljamo hleb i u miru
hrišćanskog doma darivamo ljubav
i u veri podižemo decu

U TUGU ME PRETVARAŠ

Zorica Tijanić (zbirka "U vrtlogu burleske")

Postoji zemlja u kojoj izlazi sunce
Toplinu kojom zrači ne osećam više
Vodu što zaliva cvet pretvaraš u led
vraćajući se sam po kamenoj stazi

Svaki moj korak pretvaraš u tugu
gazeći po suzama igraš se srcem
Kamenje bacaš po ranjenoj duši
sa usana umire reč što dah mi suši

Kao nesreća koja ne dolazi sama
glumiš gospodina a ja nisam dama
Ugriz je otrovan a melem mu sol
Na blatnjavoj stazi ostaje razmrljan bol

Ako se vratiš isti pretvorićeš me u tugu
Prepoznaću ti reči u pokretima
i tonove u boji glasa
Nećeš razgoreti vatru koja je ugasla

Svet koji te poslao ne živi veru
kojoj se pravednik nada
Svet kojem se vraćaš postaje bojište
na kojem grešnik olako strada

Oči mi zakivaš u zidove tamne
Zalutali odblesak u veri pada
ali još uvek isti osećaj u meni
da duboko negde ti pripadam

Ne pretvaraj moje stihove u tugu
srcem ću pisati po blatnjavoj stazi
Ako mi reči tvoje ne obrišu suze
po ledu neću moći sama da gazim

Iz daljine ipak osećam toplinu
Izlazi sunce nakon oporog snega
Ranjenog orla odnose ljudi
dok meni se ovde za ljubav sudi...

Srcem ću ti u srce tući

Srcem ću ti u srce tući