Poetizovana verzija „Seksa i Grada“

http://www.pokazivac.com/poetizovana-verzija-seksa-i-grada/

Dušan Varićak: O novom romanu Zorice Tijanić

                                                    „Život je surov postao, a zvezde su počele da varaju.Ništa više nije kako se činilo.“     

Od prve rečenice novog, drugog, romana pesnikinje Zorice Tijanić, “Četiri portreta sa Kosančićevog venca”, oseća se rukopis i senzibilitet pesnika – Moja jutra se bude uz škripu tramvajskih šina… Tu su, u „Pogledima sa Kosančićevog venca“, između ostalog, i Miris kafe koja ima najlepši ukus bele boje, te brodovi optočeni patinom, Ti brodovi još nisu isplovili, i kao da čekaju da ih ja ispratim; ili, a ja sam volela jednu ružu, posebnu ružu, žute boje, i nisam znala zbog čega je tako.Sasvim je u pravu Miroslav Lj. Ranković kada primećuje da je opis Kosančićevog venca u Uvodu jedan od najlepših i najpoetičnijih koje je ikada pročitao. Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu, mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame…Dok čitamo „Četiri portreta“, osećamo kako nas ruka sete, neke neodređene, gotovo bezrazložne tuge koja izvire iz same nutrine autorkinog bića, neprekidno nežno dodiruje i miluje, te prati do poslednje stranice ovog, ne baš sasvim svakidašnjeg, poetskog romana. Ruka nekoga ko kao i da sam živi presvučen patinom, što za sebe kaže glavna junakinja ovog romana.
Kod romana „Četiri portreta sa Kosančićevog venca“ zapaža se više nivoa. Ta višeslojna, savremena priča, može se čitati i samo kao obični ljubavni roman o emocionalnim zgodama i nezgodama četiri prijateljice, glavnih junakinja. To bi onda bila neka vrsta naše, domaće, poetizovane verzije „Seksa i grada“, samo bez seksa. I doista, da je „Seks i grad“ pisala neka pesnikinja a ne kolumnistkinja, zasigurno bi ličio na „Četiri portreta“.
Ali, to je samo ono što je na površini. Priča je, ipak, mnogo sl oženija. Autorka duboko zadire u psihu svojih junaka, kao liftom se spuštajući kroz sve slojeve njihove svesti i podsvesti, ljušteći jedan po jedan, sve dok ne dopre do same suštine njihovih bića. Tako nam se „Četiri portreta“ otvara, i sagledavamo ga i kao neobičan psihološki roman.
Kao i u prethodnom romanu Zorice Tijanić, svi njegovi likovi (i glavni i sporedni) nepotpune su, neostvarene, „izglobljene“ ličnosti – u nekom trenutku ispale iz svog težišta, i otada više nemoćne da, nakon tog jednog pogrešnog, uhvate korak sa životom. Kao kada se u Kabali opisuje ono što se u judeohrišćanskoj tradiciji naziva „padom“ – Nebeski sasudi su popucali i Božanska svetlost se razlila, tako da od tada „više ništa nije na svom mestu, tamo gde bi trebalo da bude“ (Geršon Šolem).
Glavna ličnost romana, Marina Ana, oko koje se – kao stožera – obrću i svi drugi likovi, astrolog je, idealista čije su male ljubavi bile velike iluzije… zaljubljena u samu ideju da voli, koja se svesno prepuštala zabludama i ponekoj iluziji koja joj je odgovarala da je živi – sve dok je njena poslednja, promašena, ljubav nije učinila malodušnom, sklonom inerciji i odustajanju od borbe. Otada se plaši svojih osećanja, zazirući od opsesivnih ljubavi ispunjenih strašću, razapeta između crkve i astrologije, između ljubavi i pokajanja, između strasti i celibata, između neba i zemlje.Našavši utočište u svom bedemu samoće, kako naziva Kosančićev venac, ona provodi život razmišljajući o propaloj vezi, radeći natalne karte, i družeći se sa tri najbolje prijateljice. Poslednja ljubav joj je bila duga, mučna i bolesna… susret sa smrću na nivou ljubavi… u strasti koja je više ličila na pornografiju. Za mene je ljubav uvek bila izjednačena sa smrću. Ako sam volela, onda je to bilo bezuslovno, kaže.
Ne veruje više ni u brak, jer papir uništava ljubav, predbračni ugovor zajednicu… Ako takva i opstane, onda važi pravilo i svađali su se do kraja života…Ova poslednja je samo jedna od misli-zaključaka glavne junakinje, na prvi pogled sasvim jednostavnih, na nivou aforizma, ali koja upravo zbog te svoje jednostavnosti prodire u samu suštinu stvari.
Isto kao, na primer, Prevelika očekivanja često su se završavala bolešću. Ta misao me, neminovno,  asocira na još jednu, iz neke priče Čarlsa Bukovskog, gde junak, na pitanje svoje male ćerke, „Tata, a zbog čega su ljudi nesrećni?“ automatski odgovara, „Zbog prevelikih očekivanja.“
Ili ona, Lepota je prokletstvo, zatim Hrabrost je često i majka i maćeha, itd .
Velike istine su, najčešće, krajnje jednostavne. Toliko, da ih uopšte i ne vidimo, upravo stoga što su tako očevidne – bukvalno pred očima nam.
I ostala tri ženska lika, prijateljice i klijentkinje Marine Ane su – svaka za sebe – posebna priča.
Natalija, fotograf, mirna, tiha, senzualna i krhka, rastrzana između dve promašene ljubavi – pomorskog kapetana koji ne želi da se njom oženi, bolesno vezanog za majku, i novinara, oženjenog deceniju starijom ženom, predaje se strastima i provodi život nekako sanjivo i letargično, neprestano se vrteći u začaranom krugu između te dvojice. Najprostije rečeno, posle razočarenja sa jednim nalazi utehu kod ovog drugog, i sve tako ukrug, u suštini znajući da ni jedan ni drugi nisu pravo rešenje za njen život. Sve dok, u jednom trenutku, ne shvati da je, u stvari, njen odnos sa dominantnom sestrom srž problema u njenim odnosima sa muškarcima, zbog čega se oni pojavljuju u takvim oblicima. Uvek isti.Zatim Elena, web-dizajnerka, temperamentna, misteriozna i kontroverzna, zavodnica kojoj je ponekad sāmo saznanje da je osvojila nekog, kao potvrda njene ženstvenosti, bilo dovoljno da se okrene i ode; kao da je namerno kvarila sve svoje veze, i tako ostajala sama. Prvi njen suprug ostavio joj je u nasleđe strah od dobokih veza. Bedem sa stražarima bio joj je postavljen na srcu, samo da niko tu ponovo ne uđe i povredi je.I najposle, Jana, naizgled odvažna i jaka, gorda, mudra i strpljiva, otmenog držanja i ukusnog oblačenja, kao kakva prava gospođica iz starih vremena. Glumica, ali sa strahom od scene i scenskog nastupa!
Ta četiri ženska lika, mada na prvi pogled sasvim različita, ipak imaju – kada se pobliže sagleda – i dosta sličnosti. Osnovni zajednički imenitelj je da su sve neostvarene, svaka na svoj način, izgubljene u promašenim vezama – zaista, kao što je već rečeno, poetizovana verzija one kultne serije. Tako smo se sve vraćale na sam početak, upravo iz tog straha od neuspeha. Unapred smo se osuđivale na propast… trebalo je menjati obrazac kako mišljenja, tako i ponašanja.Sasvim posebna priča je monah Lukijan, koji se iznenada pojavljuje u životu glavne junakinje, kada ova, izgledalo je, počinje da odustaje od svega, više nikoga novog ne puštajući u njega, osećajući da više ne može da ispočetka proživljava sve svoje zablude, greške i izbore.
Propali pijanista, povređen u ljubavi, i bivši narokman koji je, da bi se spasao od zlog poroka, bukvalno pobegao u manastir, tu videći izlaz iz svih nedaća što su ga snašle i rešenje za svoju sudbu, Sam je sebe zatvorio u hladne zidove, pružajući drugima utehu koju sam nije nalazio.
Tada se pojavljuje Marina Ana, u potrazi za pomoći i duhovnom podrškom, pa u njemu, kao i u njoj, započinje borba. Postao je svestan da pomoć ne treba samo njoj, već i njemu. Prinuđen je da razmisli o izborima, i da li je to što mu se dešava prekretnica.
Shvatio je ta osećanja koja je u njemu, nakon dugo vremena, probudio ulazak Marine Ane u njegov život, kao iskušenje poslato od Boga, nakon što mu je podario mir.Ostati u sebi, u svom teško stečenom miru, ili se prepustiti magiji… žene koja je i sama čeznula za nekim… Molitve su ga podigle iz mrtvih, ali ljubav bi ga izlečila.Umetnost je nekad bila njegov život. Ljubav je bila prvi smisao svega… Bilo je čudno što joj je profesija psihologija, a ona ne može da primeni lečenje na sebi. Slično kao i on sa muzikom. Nije više mogao ni da je sluša, a da sedne i svira, tek to nije mogao.Tako se ovaj roman, uz to što je psihološki (i u vezi s tim), može posmatrati i kao pripovest o putu do samospoznaje, kao priča o ostvarivanju sopstvene sudbine, i to je njegov najdublji i ujedno najsuštastveniji sloj. Kao kod najboljih ostvarenja na tu temu, onih Hesea, R. Baha, ili Koelja, u „Četiri portreta“ kroz kazivanje glavne junakinje pratimo njen put, kao i put ostalih aktera, u sebe – u srž svojih bića. Jer, lekcija koju je Marina Ana morala da nauči, baveći se psihologijom i astrologijom, je ta da nam niko drugi ne može biti smisao života. Smisao se traži u sebi i svojim sklonostima, sve ostalo je samo puki, neuspeli surogat tome. Tek kad čovek ima sebe, on je potpun.Promena mora doći isključivo iznutra, ništa spolja – izvan nas – ne može da nas osmisli, i da nam bude svrha i cilj.
Pobedila je sebe. Sve tri devojke su pobedile sebe… Prevazići lošu karmu… ostaviti i raskinuti sve ono što je bolesno i što guši… započeti novi život, pa makar bio i usamljen, ali poštovati sebe u vremenu kada su sve vrednosti poremećene, moral na ivici, i ljubav ništa više ne znači, bilo je hrabrost.
A monah Lukijan? Bog je želeo da on svira, zato ga je i vratio na njegov put. Ništa nisu izgubili ni jedno ni drugo. Samo su se vratili matici, onome što je bio njihov svet na početku života. On muzici, a ona pravom načinu da pomaže drugima…U razmišljanjima i snoviđenjima Marine Ane neprekidno se provlači i čežnja za nekim drugim, boljim, „paralelnim“ svetom, gde će ljubav biti neiskvarena, čista, u samom duhu, i gde telo neće postojati kao gladno, žedno, ili željno.Žudnja za izgubljenim rajem.
Ljubav prema lepoti je nešto što može zameniti bilo koju drugu ljubav, porok vrlinom, maštu stvaranjem, strah odvažnošću, improvizaciju pretvoriti u kreativnost  – autorkin je credo, po njenim sopstvenim rečima.
U „Četiri portreta“ ima i elemenata krimi-priče, kroz potragu Marine Ane za narkomanom Petrom i njen susret s njim, što  romanu daje i jednu dimenziju dramatičnosti, kojom prevazilazi okvire suvog psihologiziranja  u psihološkom žanru.
Ali, ovaj roman je i roman o Beogradu. Sve vreme, od prve stranice, provlače se njegovi inspirativni, lirski, poetski opisi, kao i razmišljanja o njemu. Pored divnih prikaza Kosančićevog venca, rasutih po celom romanu kao kakav lajtmotiv, nailazimo i na, Beograd je plenio čarolijom. Grad koji vas inspiriše… Sve ono što sam ikada postigla, nosilo je pečat voljenog grada; Volela sam Beograd, čini mi se i više nego neko ko se tu rodio. Teška izjava, pogotovo kad je pročita neki rođeni Beograđanin – ali, bez ikakve sumnje, sasvim iskrena.

I, umesto zaključka:
Da li će nas zvezde odvesti putem sreće, ili sami biramo svoju sudbinu, odgovor niko ne može znati, jer ono što nas čeka je ipak neizvesnost; ali za nas birana da nam bude blaga, ukoliko prihvatimo da je sve scenario već odavno negde napisan rukom anđela.

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-opatijski-kristali/

Poezija je ponovo u modi: Opatijski kristali

Zorica Tijanić okt 6, 2016 Magazin 450 Pregleda

„U kristal me pretvoriDa ne dišem višeKad lipa prozboriDa prošlost obriše…“

Zorica Tijanić

(u tekstu strofe pesme Obala lipa, Miris daljina, 2013.)

Ponekad se letnja tišina lako pretvori u dosadu. Ponekad ta dosada prija poput sećanja na raspuste, a more je uvek tu da mirisom podseti na nepreglednost i neizvesnot života. Putovanja – dolasci i odlasci nude alternative koje rado ili nerado prihvatamo. Opatija Sv. Jakova – najlepši deo stare benediktanske opatije. Ne postoji mesto na kojem biste mogli da se zaustavite. Prava, dugačka ulica duž obale vodi iz malog ribarskog naselja Volosko, do Ulice slavnih. Na trotoaru su zapisana imena slavnih. Svaki od njih ima svoju zvezdu. Red klupica uz obalu i neprocenjivi mir. Mesto na kojem ćete sabrati sve zvezde i ohladiti um uz neposredan dodir prošlih vekova, koji su iza sebe ostavili neizbrisive tragove. Stari austrougarski dvorci pretvoreni u hotele. Ni u jednom od njih nećete moći da dobijete sobu pod brojem 13. Kad sam već kod starih verovanja – tog leta su mirisale lipe. Svojim krošnjama ne samo da su pružale miris, već su pravile savršenu hladovinu. Prema narodnim verovanjima, lipa je sveto slovensko drvo koje ima moć da čuva od uroka i zla, pa smo se tako potpuno bezbedno smestili u kafiću pod lipom, igrajući karte. Neki od nas su se pogirali i emocijama. Karte na stolu mogu biti dovoljne za početak, a često označe i kraj. Isto tako, kraj može biti i početak nečeg novog i tako u nedogled. Letnje poslepodne je kao stvoreno za filozofiranje, ali ja sam želela da napišem pesmu. Nekome… Njemu… Sa obale lipa. Između dve partije karata. Nije želeo da mu pročitam. Naša se ljubav uvek podrazumevala, a ja sam želela da to bude nekako posebno. Sada mi više ne smeta odsustvo romantike, kada je mogu pronaći u svemu drugom.

„U more se pretvori, pa me zatvoriu bisernu školjku, što se retko nađe.I vrati mi snagu kao veru jakuU jutru bez lica – oslušni zvukove ptica.”

Kada preko puta imate nekog kome pišete, osećaj je neprocenjiv. Neko ko prati šta pišem i o čemu, mogao bi primetiti da mi je svako letovanje, jedno od najdražih, ali zapravo te godine, ovo je bilo posebno po mnogo čemu. Jutra koja su me budila, osvitala su ranije od samog Sunca – Zemlji najbliže zvezde. Pogled iz hotela Imperial, pružao se do obale lipa. Devojka u dugoj haljini, sa korpom punom ljubičastog cveća, nudila je gostima delicije. Dah prošlih vremena se stopio sa modernim. Secesijska arhitektura i tradicija carske Opatije učinili su da poželim jednu takvu haljinu ili bar cvet – ljubičasti (zbog magije). Austrougarska imperija je od Opatije napravila svoje odmaralište i lečilište. I danas možete osetiti kako je predveče vazduh svežiji. Doduše, tome doprinosi uticaj klime sa Učke.

 „U vetar me pretvori, drveće da oborim,oluju da stvorim – u strast pretvorim.I mirsom žute lipe oživim stare slike,Što u ljubav žure da nas vrate –u novi dom isprate”

 Nije samo obala lipa ono što me dovodi u Opatiju svake godine. Moja je priča potpuno drugačija od priče običnog turista. Možda zato što se tako ne osećam ili zato što meštani ne dozvoljavaju da se tako osećam. Osmeh dobrodošlice nije samo pozdrav gostu, već starom znancu.
Ako nemate prijatelje među meštanima, tada prošetajte duž obale Lungomare. Moći ćete da se fotografišete sa čuvenim opatijskim skulpturama. To su posebni stanovnici obale. Mogu se pohvaliti da sam se slikala pored Miroslava Krleže, jednog od mojih najdražih pisaca – detinjstva i rane mladosti. Skulptura je smeštena uz vilu Angiolina. Sreća je bila živeti u njegovo vreme. Sada trag prošlosti ostavlja, ne samo svojim delima već i likom. Malo dalje, naići ćete na Isidoru Dankan, Jana Kubelika sa violinom. Sa svima se možete slikati osim skulpturom koja je simbol grada – Devojkom sa galebom. Smeštena je na hridi. Jedino možete otplivati do same hridi s druge strane. Simbol pučine, mora koje živimo i beskrajno čekanje u ispraćanju i dočekivanju.

„U svetlost mi oči veži,kao mrežu bačenu u more,što za ulov se životom bori –pusti dušu da odmori.Mirisom lipa mi govori –da ljubavi i nade još ima.”

More, daljine, vraćanja, sve to me inspirisalo da započnem svoj prvi roman Putovanje kroz san Ksenije Lovrić – baš tu, pod lipama, stvorena je atmosfera romana, prve rečenice i karakterizacija likova. U atmosferi čežnje za daljinama, baš kao što je i nastala priča Korida čuvenog poljskog pisca Henryka Sienkiewicza, koja je bila preteča romana Quo Vadis. U Opatiji je započeo pisanje i Gospodina Wolodyjowskog, koji je 1905. dobio Nobelovu nagradu za knjževnost. Nisam pretenciozna i daleko od toga da razmišljam o Nobelu, ali slagala bih kada bih rekla da ne želim da ostavim trag svojim književnim delima.

 „Tek završi se prva zima otkad mi moreNe udara o prozore i vetar pisma ljubavi ne nosi više,Tek oblačni poštar raznosi bol i crne kiše,I sve na tugu miriše. “

U Opatiji letnji dan može da bude hladan, kada kiša osveži. O kupanju, kao u Srednjoj i Južnoj Dalmaciji, nema ni govora. Zato možete da se vratite u davnu prošlost. Ono čime je Opatija prvi put otvorila vrata turistima i gostima, bila su vrata zgrade koja je obeležila početak turističke epohe – vila Angiolina. Kroz vilu je prošla austrijska carica Marija Ana, hrvatski ban i mnogi drugi plemići tog doba. Lokacija, klima su doprineli da Opatija postane i lečilište i turističko odmaralište brojnim uglednim gostima. Danas u Vili Angolini možete obići Hrvatski muzej turizma.

 „U vazduh me pretvori – pusti me da ćutim i da govorim.Nek procvale lipe mirise ljubavi puste na nas,obalom mora razliće tvoj nežni glas– da ima nade za nas. “

Na kraju svoje priče, prošetaću parkom. Ako pokušam da vam prenesem svoje utiske, morate me poslušati. Probajte da zatvorite oči i opustite sva čula – na jednoj od klupica. Iznad melodija modrog neba sa belim oblacima i – tišina.
Ne bih znala da opišem sve vrste biljaka koje rastu u parku vile. Kamelije sam prepoznala. Ostalo nisam ni pokušala da identifikujem. Ionako možete naći na Internetu sve te vrste biljaka. Kamelije su mi prve privukle pogled – ne zbog toga što je ovo idealno mesto da još jednom pročitate Damu s kamelijama, već zato što je park mesto na kojem ne možete da izbegnete svoju romantičnu crtu, da vas bar malo zaškaklji u grudima, ma koliko se trudili da to sakrijete.

Objavljene knjige

Poezija je ponovo u modi: Istarske kroštule u Rovinju

Zorica Tijanić sep 29, 2016 Magazin

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-istarske-krostule-u-rovinju/

Iako je leto na izmaku i počinje jesen sa svojom zlatnožutom tonskom probom koja se manifestuje sitnim kapima na mom prozoru čineći trošno potkrovlje romantičnim, želela bih da isplovim na katamaranu sa malog mola – iz Rovinjske luke. Destinacija – ostrvo Sveti Andrija, mesto na kojem jedan dan – po subjektivnom doživljaju, traje duže od prosečnog.

Tog jula, pre nekih osam godina, zabeleli su vrhovi Alpa. Kroz vazduh su se smenjivali toplo hladni talasi. Rovnj je za to doba godine bio izuzetno hladan. Povremeno smo uspevali da uhvatimo i poneku sunčevu zraku oko podneva, i zaronimo u hladno more, tragajući za školjakama i sitnim kamenčićima.
Putujući po primorskim gradovima, pa i živeći u njima, shvatila sam da je dobro što je Rovinj mesto koje sam poslednje obišla. Kao utočište i oaza lepote poseduje sve ono što jedan primorski grad treba da ima. Uočićete razliku – imaćete u oku kompletan doživljaj. Nećete više imati potrebu za lutanjima  i istraživanjima. Osim lošeg vremena, tog jula su još neke tužne vesti pokvarile leto – hroničari će već znati o čemu govorim, ali neka hrkanje dvojice italijanskih fratara iz susednog apartmana bude ono najgore što nam se dogodilo.
Bog nam je kao spas poslao katamaran za ostrvo –  Sveti Andrija. Miris istarskih kroštula i fritula nas je pratio sve vreme putovanja. Miris je dolazio iz korpe jedne starije gospođe koja je bespomoćno pokušavala da umiri svoja dva unuka. Dečaci su jurili unaokolo po brodu, preskačući po našim nogama, i  nisu obraćali pažnju na baku. Bili su uzbuđeni koliko i ja, tako da mi ništa nije smetalo. Imala sam fotoaparat u rukama i vetar u kosi. Naslonjena na ogradu brodića, uživala sam zamišljajući da sam junakinja nekog starog filma u kojem me scenario vodi na pučinu, gde ću fokus usmeriti samo na lepotu. I onda – iznenada dodir rukom, koji me prenuo iz zamišljenosti. Gospođa je ponudila delicije iz korpe.
– Uzmite malo za vas i vašeg sina. Da probate, sama sam pravila, domaće su – rekla je pomalo hrapavim glasom. Osmeh mi je ozario lice. Bilo mi je toplo oko srca. Pomislila sam da još uvek ima dobrih i ljubaznih ljudi.
Pristali smo na obalu ostrva. Osmeh mi je još uvek titrao na licu. Sve vreme me pratio miris starih ali nežnih ruku koje su nudile deo svoje duše – u istarskim kroštulama. Njen parfem je bio od ruža. Podsetila me na moju baku. Ona je uvek u torbici nosila parfem – od ruža, a na ruci mali sat i torbicu od crne kože. Iz te torbice je uvek imala nešto za mene. Preplavio me talas nežnosti. Sve se odvijalo u skladu sa bojom mora u kojem su se presipali kristali.
Za razliku od opatijskih letnjih dana, koji se lenjo razvlače – od partije karata do partije šaha, gde monotoniju može razbiti samo večernja šetnja –  ovde je sve drugačije. Sve je živo i u bojama. Rovinj nudi ljubav u svakom svom belom kamenom stepeniku. Živopisan kolorit privlači i budi potrebu za jutarnjom šetnjom koja je osveženje za sva čula. Kapućino u obližnjem bistrou terase starog hotela sa pogledom na obližnje ostrvo – Svetu Katarinu, jezgro starog grada, taverne i najlepša pijaca na kojoj sam ikad bila. Na pijaci se nude maslinova ulja, smokve, eterična ulja od lavande, med, sirevi. Ima tu i suvenira, štandova sa školjkama i slikama, ali ono što me fasciniralo je izbor voća i povrća. Na tezgama je najlepši ukras nanizano i osušeno voće. Sama pijaca se nalazi severno od gradskog trga, prema luci Valdibori. Preko puta pijace je zgrada pozorišta. Šetnjom niz starogradsko jezgro ćete naići na mnoge srednjovekovne crkvice, koje mnogi slikari koriste za svoje izložbe. Postoje i mnoge kulturno-umetničke manifestacije koje se postale deo gradskog imidža.
Ono što me je najviše fasciniralo u Rovinju jeste Crkva Svete Eufemije. Do nje vode uske uličice koje vijugaju ukrug poput lavirinta. Na njih se crkva naslanja. Venecijanska građevina u baroknom stilu uzdiže se posred grada kao najveći spomenik. Crkva ima svoju istoriju i priču o Svetoj Eufemiji, zaštitnici grada Rovinja. Legenda kaže da je Eufemija bila mlada devojka, koja je živela u doba cara Dioklecijana, u vreme progona hrišćana. Zbog posvećenosti hrišćanstvu je stradala. Njeno telo su sačuvali kalcedonski hrišćani. Sarkofag sa njenim telom je prenesen u Carigrad i smešten u crkvu, koju je u njenu čast podigao car Konstantin, međutim dolaskom na vlast ikonoklasta, hrišćani ponovo sklanjaju njene relikvije. Prema predanju, nakon velikog nevremena 800-te godine do obale grada Rovinja je doplutao mramorni sarkofag, kojeg je mali dečak uspeo da otpremi na brežuljak, gde se sada nalazi crkva i visoki zvonik iznad grada, kao i kip svetice na vrhu.
Dok se penjete ka crkvi, usput ćete nailaziti na male galerije. Miris boja sa slikarskih platana na kojima se preslikava grad, zajedno sa laganim melodijama iz starih kamenih kuća, olakšaće i skratiti put uzbrdo, kojim morate da kružite kako biste stigli na veliki plato. Nagrada je pogled na pučinu, sve od brijunskih ostrva do belih vrhova Alpa na severozapadu.
Prva misao mi je kako bih baš tu volela provesti neku svoju ranu starost. U jednoj maloj uličici. Bio bi dovoljan jedan prozor iz kamene kuće, s pogledom na pučinu i muziku vetra. Sa olovkom u ruci, inspirisana udarima talasa mora o kamenu obalu i vetrom koji mrsi kosu, mirisom soli i jutra u kojem je lepo ustati kada nigde ne žuriš.
Rovinj – grad koji se nameće svojom lepotom, veče koje se spušta na grad. Sa pučine pogled, rasuti odblesci sunca posvuda u predvečerje, kolorit zidina koje su opasale grad menjaju boje i lavirint se uzdiže do neba…
Mi u šetnji zagrljeni udišemo miris istarskih delicija, hodajući uskim, zbijenim uličicama, odmarajći se na malim trgovima, maštajući da jednog dana ostanemo mnogo duže od letovanja…