TRIPTIH LJUBAVI

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat

Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli

Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli

Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari

Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas

Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim

Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala

Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje

Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag

Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat

Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas

Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

KAMEN SUDBINE

Autor: Zorica Tijanić

(U vrtlogu burleske)

Tražio si svoj kamen sudbine

hodajući preko džinove staze

bežeći s ulica Istočnog Belfasta

zaboravljajući dečaka crvene kose

kako sedi na peskovitom zalivu

sanjajući jednake ivice

svoje zamišljene zemlje

Ističe radost vremenom

lečeći od nade i one najupornije

Ostaješ skriven od moje tame

hodajući po ruševnom zamku

Pretvarajući poslednjim dahom

strah od buđenja u san

u kojem neće biti jutra

Zaboravljaš ulice Severa

na kojima besni moć

Dečak crvene kose čiji pogled

u pepeo pretvara razloge

da ostane i pretvori se u

legendu

Bežimo na obronke

Okean pred nama

Neistražena tajna koju

čuva kamen sudbine

Nekad na obalama Drine

Sad na obroncima Severne Irske

Isti je prkos koji mi nosiš

u ustima punim blata

i smeješ se govoreći

da je spreman biti sve...

OSTANI DALEKO

Zorica Tijanić

(iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Ostani daleko od tame u meni

Dole jednu ulicu niže prodaju cveće

Ali samo onima koji poklanjaju

ruže uz osmeh

Ostani daleko od suza koje sam prosula

Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično

Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem

ponovo

Prošetaj po sasvim običnom danu

i zaboravi obrisane slike

Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu

na mestu gde smo se poslednji put

zagrlili

Susretni me na odlasku

I od užarenog ugarka mog srca

Osetićeš svetlost i toplinu

Na hladnim ugarcima svoga

Ostani daleko od mračne ulice

Gde se mole za imena odlazećih

Potpiši se tamo gde ne sme niko

I prođi kroz sećanje

Ostani daleko od muzike koja ćuti

Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca

Možda te zaposle s preporukom

da prodaješ zakrpljene snove

Ostani daleko od mene u sebi

ne budeći moje nemire

i videćeš me onako kako sam ja tebe

zatvorenih očiju gledala... 

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida

u pokušaju da sačuva svoj let...

Nespretnom rukom prolivena tinta piše još

jedno zaboravljeno sećanje...

U zaboravu živiš

Netaknut

Poklonjen meni

Kao dar

Zauzimaš mesto na kome

niko do sada stajao nije

Ti nadmoćan u zaboravu

skriven od očiju

koje bi bacile urok ili kletvu

poslavši te daleko od moje nežnosti

Čuvam te

Tu si na sigurnom

Neka te ne plaši snaga moje rešenosti

da te zarobim

Iz tog zlatnog kaveza

mogu da te povedem na mesta

na koja samo ja odlazim

Tamo ćemo zajedno brisati prašinu

sa starih fotografija čekajući buđenja 

Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu

u snazi vatre koja će dokazati

da ljubav nije greškom izgorela

da još voliš boje oktobra

miris prosutog šećera po rignli

koji se meša sa dimom tek

zapaljene cigarete

i zvuk tramvaja koji čuva noć

u krugu dvojke

Možda bi mi bilo lakše kada bih znala

da se još uvek sećaš one šetnje

kada je zaškripao bol pod šinama

Sad sav je moj bol stegnut

ostaje zarobljen u šaci

u kojoj me držiš mislima

koje te ne ostavljaju na miru

Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri

Ali ja znam na koju adresu da ti

pošaljem uspomene

Tu si bliže meni kada te privijem

do srca

U rečima koje su te zapamtile

U šapatu vetra koji te sačuvao

da ne izgubiš tu strast

u poslednjoj predstavi koju

su leptiri odigrali

odlazeći u susret zaboravu

u kom će sačuvati sve ono vredno

što je ostalo od nas...

ZORICA TIJANIĆ - SNOVI INJEM POSUTI (Posvećeno S. A. Jesenjinu) Govori: ...

Poverenik za područije Beograda Scuola di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije-Zorica Tijanić

Poverenik za područije Beograda Scuola di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije-Zorica Tijanić

SNOVI INJEM POSUTI

Posvećeno Jesenjinu

Ugaženim stazama kroz sneg

pred svetkovinu

noći te kobne

Autor slike: Jelena Mrše

Mili tvoj lik odvedoše u maglu

ljudi neki nepozvani

neki ljudi nepoznati

Sene te prekrile snenog

prerano za počinak večni

Odjednom svuda metež

neverica i strah

da sveću dahom utrnem

da trčeći od neverice posrnem

na sudbinu da pljunem

da stanem

zgazim čizmom ljuto

da i ja nestanem

ljubeći dragi kamen

u prah smrvljen

Ne učini ni korak

kukavica u meni

Ni levo ni desno

Lenjingrad plače

muškom suzom

Jutra je tek prvi sat

Te noći Crni je čovek

po tebe došao

Na poziv se tvoj odazvao

Pogled tamom zakovao

Krvlju ispisao poslednji stih

Druže moj... Druže moj

Ni do višenja ne rekavši

otiđe u legendu tih

Lenjingrad u magli zavijen

Iz kafane poslednji pesnik

se vuče kao prebijen

U sekundi trezan

hvata se za glavu

Nije se ubio Serjoža

Sve je to laž

Tobožnja laž

U nadi jecajem grca ženski dah

dok krv u venama ledi strah

Ipak je istina

Partiju šaha završio je sam

Ili je predaja ili mat

Belo jutro crnim suncem boji

Stih u nekrolog začas pretvori

Životu što beži neće otići

sve dok smrti se ne boji

Inatom preti

Sudbinu svoju u ruke uzima

na dvoboj izaziva kleti

znajući da sebi se sveti

Prođoše vekovi u tišini

Da li u miru počivaš dok

tvoje se rime u srcu pevaju

Trag tvoj posvuda još diše

Lutajući ulicama lenjingradskim

zanesen

Selo svoje sanja

Posut injem miriše

Snove skitnice inje prekrilo

da u žudnji večno samuje

Ljubeći neljubljen goreo

u čežnji sagoreo

Snovi su tvoji posuti injem

Tvoj mili lik senama prekriven

sad kao anđeo sanja

u strofi od suza izliven

TEBI KOJEG ZABORAVLJAM

Zorica Tijanić (U vrtlogu burleske)

Nas dvoje živimo u istom gradu

Na različitim adresama

Srećemo se ponekad na raskršćima

Semafori su mesta na kojima

čekamo znak

ne prepoznajući jedno drugo

jer svako u svojim mislima

priča svoju istinu

pravdajući izbore

Ti si došao da bi mi pisao pesme

rimama anđela

koji su zaspali bez svoje muze

Dok sam ja radije ostajala na obali

čitajući uspomene

Ti si obećao toplu čokoladu

u hladna predvečerja

a ja sam kupila crveni karmin

i jednu maramu crne boje

Koja je zaboravom prekrila

sećanja

Volela bih da znam

da li je iznad nas i dalje

nebo plavo od čežnje

koje nas je grejalo dahom Berlina

ili su vetrovi marta promenili smer

ugasivši žar u magli jutra

Volela bih da znam

Zašto još uvek osećam

tvoje misli kako lutaju tražeći moje

Nas dvoje živimo u paralelnim svetovima

koje je magija ljubavi spojila rastancima

čineći je još jačom

u sponi gde iskušenja strasti

padaju ničice pod snagom ljubavi

koju je duša vezala

Ti si obećao da ćeš mi pričati

o proleću koje nikad neće

postati zima u hladnim noćima

decembra

Ja sam kupila crvene potpetice

da čuješ kako odjekuju daljinom

kada odlučim da je jesen možda

vreme u kojem ću pokušati

da te zaboravim opraštajući

ti hladnoću ...

CVET IZ OLOVA

Zorica Tijanić („U vrtlogu burleske”)

Rastem na olovnim poljima
čekajući zarobljene laste
da polete
Miris je odavno izašao
iz cveta
Kamen na tvojim grudima
nije postelja
Gubim se u prljavim mislima
ponekad ih očistim kišnicom
ali ovde je suša
Odavno je lišće požutelo
i ruke tvoje koščate
grube na dodir
ne miluju
Rastem uz more u kojem
više nema života
Selim se iz grada u grad
tražeći mir
koji je izgubila moja kuća
pa se u snu skrivam
i nemoćna smrt snivam
milosti molitve
kroz noć prizivam
Odjednom na ostrvu
na kojem Sunce zalazi
u tišini
noć šapuće talasima
Tu Mesec rasipa bisere
da svetlucaju po talasima
na granici gde ne postoji reč
Skrivam se od sna u kojem
smo pobegli od čizme
Predstojao je put
s kojeg smo se vratili ojačani
u čekanju zarobljeni
godinama
Hodajući od postanka
bosi kroz olovna polja
Sad taj bol ništa ne znači
u rasutom svetu
koji se ubrzano kreće
s tendecijom da se ugasi
a mi u remisiji tražimo
mirise
dok cvet crni samo još
iz olova raste
na poljanama gde su
nekad lelujali makovi

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka

Osmehom gorkim

Budila mu snove

Umornog od skitanja

Čekala u pijanim jutrima

Poljupcima brisala

Miris drugih žena

U zavetima đavola prevarila

Da je anđeo smrti

Lik njegov mili

Ostao do poslednjeg časa

urezan na srcu

i plesala

Samoćom tkala proklete sate

Provedene u željama opojnim

Što su sa usana mrtav dah

nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile

Uteha je spavala slaba u tišini

Ona je plesala u požudi

neugašene ljubavi

živeći dramu u tri čina

za koju je Mefisto napisao

onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana

Njegovom su vratu privezak bile

Ni jedne kao anđeoski ujed

Otrovne zmije

S njenih usana

Za kojim je umirao da pije

Ni jedan pogled da probudi glad

Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

Dušom ili telom

Anđeo dušom koja je oduzimala dah

Đavoljom strašću žene koja

Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina

ljubav je bila i radost i bol

Borba večita snage dve

Koje su jedna drugu srele

Da bi se otkrile ranjive

Na granici „malog“ sveta

U dvoboju duša

Šalom smrti pokrivene

Duboko skrivene ispod

pogleda koji se zarekao

na ljubav...

Ponekad se probudim s mirisom belih ruža 

Zorica Tijanić
(zbirka pesama "U vrtlogu burleske")

Ponekad se probudim osećajući

tvoje usne u mirisu belih ruža

i uštinem za obraz
Tad uhvatim svoje misli

da kao luda žalim

za rastrgnutim uspomenama

koračajući kroz jesen

u kojoj su boje lišća i miris kestena

ostali otrgnuti od mojih čula

Ja nisam greškom posadila

bele ruže

Samo sam želela da verujem

u to da je postojao jedan grm

koji si nazvao mojim imenom

Kao da sam u žalosti

za živim uspomenama

Sastavljam dane kao pazle

svesna da ću ih teško posložiti

u zadatu sliku jer uvek nedostaje

ona jedna da bi sve bilo savršeno

Razbacujem olako svoje vreme

namerno gubeći mesto u redu

 tražeći nešto za šta znam

da ću pronaći onda

kada mi ne bude trebalo

kao što dečije igračke uvek

pronađu mesto da se sakriju

od nade mališana da će

nastaviti igru

Tako i ja ne prihvatam 

da stavim masku

braneći se od pravila

ne boli me to što znam

da nikad neću imati

ono što mi se učinilo da želim

već se plašim tvog bola

kada sve tvoje prevare shvate

da nisi deo sna kojisu živele

Moji snovi oživljavaju

zapisani na laticama ruža

Veruj mi da je samo Alisa

uspela da dohvati zlatni ključ

a partija šaha koju igram

glumeći da sam ohola kraljica

unapred je izgubljena opklada

i sad taj matiran ruž sa usana

može skinuti baš onaj

kojeg si se najviše plašio

Moje je snove razumeo neko

ko čuva tajnu kaliografskih zapisa

sa drevnih hartija

koje zagrebane tvojim lažima

samo još jače mirišu

Preskačući polja u inat osudama

sakupljam suze rasute u kapi

skupocenog parfema i prve kiše

koja će obrisati novu nadu

Ljubih u tebi voljenu sebe

ali se duša izdigla nad telom

i sad posmatra kako tvoja nestaje

pod trnjem

Ja nisam greškom posadila 

bele ruže

Želela sam da se probudim

u trenutku kada ćeš me osuditi

za ljubav koju si obećao

Ponekad se budim srećna

nakon sna u kojem sam te srela

pre nego što smo se upoznali

i ostajem snena u poljupcu cveta

koji je prestao da miriše

nakon što je uvenuo 

pod kapima prve jesenje kiše...

Bad timing (pogrešan trenutak)

„U vrtlogu burleske“ (2015)

Zorica Tijanić  

Izvedi me noćas iz ovog bunila

Pakao misli mojih postaje dim

odbijen u vazduhu

Sa usana tvojih okus cigarete

pojačava želju zaustavljajući dah

sve vreme preteći beznađem

Ne daj da se vratim svom bolu

Ostani jači od moje tame

Izvedi me noćas iz ove tišine

Neka to bude bilo koje mesto

gde sviraju džez

Već godinama igraš istu igru

nudeći alternative za želje

kojih se bojiš ili da priznaš te sram

dok te drugima prepuštam

lažem u sebi da te ne dam

Noćas misli mirišu na sneg

i svitanja januarskih zima

Nekim čudom pristaješ

da na tren budeš moja zabluda

Dok haljinu biram ti tražiš note

i po starom klaviru prebiraš

Melodiju teško pronalaziš

u  tonalitetima se ne snalaziš

Ipak prepoznajem tu pesmu

Staru kao vino koje čuvam

za venčanje našeg sina

Dok se u sebi lomim i kidam

puštam želje da se raziđu s maglom

u pari starog putničkog voza

Obično se na stanice stiže u

Božićnje jutro pijano i sneno

kasneći na zabavu u čarobnom selu

gde treba da se sretnemo kao u priči

Ti ćeš obući crnu košulju

na kojoj se neće videti karmin

Ja ću skinuti kaput prepun snova

pozdravljajući se sa hladnoćom

Sešćemo u bircu gde služe

kuvano vino i sve miriše na sneg

Sećanjem brišem slabost trenutka

u želji da osetim ponovo naš smeh

Nije to bila ni izdaja ni predaja

Već put bez kraja

na kojem smo u ironiji zastali

Naslonjeni na nadu zaspali

tamom osunčani

uvek u nekom pogrešnom

trenutku 

Zorica Tijanić

Kino Central

Sedmi sat zvoni

Veče miriše na ljubav

Kroz školske prozore

Promiče sneg

Prosut u pahuljama srebri pločnike

Ispred „Centrala“ red

Žurim da te sačekam

„Gospoda Glembajevi“ večeras se daju

Repertoar snova

Kasniš kao i sad

Minut duže

Poljubac u obraz

Red C, sedišta broj četiri i tri

Birao si još tada da ostaneš daleko

Umesto kokica suve smokve

Umesto nas dvoje iščekivanja

Kao pustinja i žeđ neugašena

Među nama

Daljine prostiru sag

Božić ispred praga

Ponekad iznenadi sreća

Kao pahulje sred decembra

U gradu gde vlada osunčan

Miris soli

Red je da za ruku me držiš

Neveštim koracima vodeći

Po ledu

Noseći u očima neminovnost

Odrastanja

Kino Central i naš grad

Presvučen srebrnim vezom

Mi ...

Negde na liniji sudbine razdvojeni

Crnom tačkom

U jednom delu života

Trenutak te obećao

Zlurada sudbina kao lažni prijatelj

Poveo na drugu stranu

I oboje pokosio

Tebe darujući ti izobilje tuge

Meni ukrao zvezde

Sve što sam volela sad ostaje

Na kamenim ulicama

Sad hodam po ivicama straha

Nudeći samo pola sebe

Uhvaćena u laži

Hrabrost beše majka izazovu

A prkos mu otac odbegli

Kino Central i Glembajevi

Pahulje što promiču u kočijama

Šibajući gaze bez osvrtanja

A mi izgubljeni u vremenu

Ispraćamo nadu budeći se

U nekom drugom svetu

Koji odnosi bezazlenost

Mladosti oduzete ....