Poezija je ponovo u modi: Hram umetnosti

Poezija je ponovo u modi: Hram umetnosti: Izabrati put umetnosti znači prihvatiti samoću ali ne kao vrstu usamljenosti, već kao mesto na kojem ćemo biti oslobođeni da biramo put duhovnosti i njime nesmetano prohodimo stvarajući. Potreba da čovek izrazi svoje sopstvo oduvek je bila nasušna. Telo je hram, tajna kao i ljudski um koji putem umetnosti ulazi u odaje izgrađene od sedefne duše. Sedef je u svojoj osnovi simbol Bogorodice, svetosti, ovaploćenja, nebeskog. Izabrati jedna od dvanaest bisernih vrata biće stvar slučajnog odabira ili osvešćene spoznaje o potrebi otelotvorenja onoga što u nama živi kao pojedinačan entitet. Sva ta potreba za izrazom sopstva određena je predajom genetskog koda koji se probija kroz lavirint života i izlazi materijalizovano. U svojoj inicijaciji se pojavljuje delo kao proizvod imaginacije. U taj ezoterični deo uma gde je nesvesno inicirano u sistem simbola koji se prepoznaju kao misteriozni, samo povlašćeni mogu da uđu. Da li će spoznati sve tajne ili samo deo njih, zavisiće od njih samih i od

ODLAZE TAKO...

ODLAZE TAKO...

Autor: Zorica Tijanić

Odlaze tako jedan po jedan

U nepovrat kao selice...

Ispraćamo ih suzama

Neke i pesmom

Po želji...

A ja sebično mislim

kako ni jedna moja ljubav

nije bila tako posebna

kao što bi mogla biti

ova naša

Mogla bih s tobom pričati

u nedogled o bilo čemu

naslonjena na tvoje rame

Mogli bismo pričati 

o vremenu

pticama

ili knjigama

Ne bi bilo važno

koliko boja tvojih očiju

u koju bih uronila

sve svoje nemire

Mogli bi se igrati

pogađanja neke melodije

koju bi mi pevušio na uho

Mogla bih ispratiti letnju oluju

i uz kapi sitne kiše

izglancati pločnike

šetajući ulicama nepoznatih naziva

Mogla bih ti ispričati

sve svoje tajne

izmisliti šale

samo da ugledam osmeh

na tvom lepom licu

i prstima proći kroz tvoju kosu

zamišljajući zlatne talase

na obali

Ali na vestima su rekli

da više nema nekih ljudi

Piše i u novinama

a ja izbegavam da ih čitam

ne verujući baš u sve što piše

Sledeći put ću pitati tebe

Možda ćeš mi reći

Verovaću ako mi kažeš

da su pisali o nama

o poljupcu koji se nije dogodio

o Malom princu 

na kojeg si me podsetio tražeći ljude

i o Ruži koju si zalivao

a ja sam toliko želela da

se pretvorim u njen miris 

pa makar i u kap

koja će ti dodirnuti usne

Odlaze tako...

Daleko kao na svečanost

na kojoj ćemo se okupiti

da proslavimo rađanje novog života

Ti ćeš držati ključeve mog spomenara

u kojem sam odavno zapisala

svoje male dečije tajne

Sada ne bih da ti ih otkrivam

bilo bi to malo nezgodno

jer ne znam kako bi gledao na to

Bolje da se držim one priče

o pticama

vremenu 

ili o kafi

Možda i o knjigama

Poezija bi ti dosadila brzo

a možda i moje pesme

u kojima bi prepoznao sebe

Bezbolnije bi bilo sve od toga

da mi kažeš kako naša ljubav

ne bi bila baš tako posebna

iz nekoliko razloga

koje bi nevešto izmislio

onako na brzinu

Ali ni to ne bi bilo važno

ja bih našla neki smisao

i u tvom odbijanju

Samo da jutros vesti

nisu objavile da otišli su

neki ljudi...

Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo

Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo: Baršunast odsjaj korica, hartija obojena drvenim bojicama, stranice na kojima ćete pronaći beleške iz nekih davnih dana, zaviriti u prošlost, ljubomorno čuvaju svedočanstva iz zelenih klupa. Čuva li neko od vas možda svoj stari leksikon? Sigurna sam da ih se svi sećate. Spomenare smo možda spremili u stare kutije, smestili bezbedno sa drugim knjigama u potkrovlja ili na mesta gde držimo prošlost pod ključem, pa tek ponekad u toj baršunastoj prašini zateknemo sebe kako se čudimo onome o čemu smo pisali i na koji način, ne prepoznajući sebe. Sigurno sa osmehom sete na licu. Kroz sećanje odlutamo u neke bezbrižnije dane, kada smo maštali da odrastemo, a sada bismo se rado vratili u te školske klupe i razmenjivali misli. Možda bismo neke stvari uradili drugačije, a možda i ne bismo. Možda smo baš najbolje izabrali. Treba ići napred, ali ne treba zaboraviti. Sećanja su ono što nas čini bogatima, oplemenjujući i učeći nas iskustvom. Čini mi se da najplodniji period stvaralaštva i