Kuća sa plavim prozorima

Razglednice sa putovanja su kratke ali ipak imaju mnogo toga skrivenog u sebi. Tih nekoliko srdačnih rečenica zargrilo bi najdraže umesto nas. Putovanja?! Hotelske sobe, apartmani ili stare kuće sa drvenim kapcima, na dijalektu – škurama. Bilo je različitih prozora koje sam otvorila budeći se u malim primorskim mestima, na ostrvima ali jedno krije tajnu iza plavih prozora. Istarske kamene kuće čuvaju drevne i one nešto novije tajne. Iako vekovima pružaju utočište ljudima koji dolaze u potragu za odmorom na suncu i u moru, sačuvale su svoju autentičnost. Plene i zovu da se vratiš oživljavajući sećanja na živopisni kolorit, splet boja pod suncem pomešan sa teksturom kamena. Ono što svemu daje završni pečat su kuće. Stare kamene kuće koje vekovima odolevaju buri i talasima mora. Obnavljaju se tajnama i hrane suncem. Mogla bih da ih nazovem – čuvarice tajni ili plave škrinje nezaborava ili nekako drugačije. Uspela bih već da pronađem odgovarajuće ime, samo kada bih imala vremena da predahnem i razmislim. Ovako se samo vrtim oko svoje osi hodajući ubrzano poput vremena koje bih da zaustavim. Mnogo je pogleda koji su me fascinirali nakon otvaranja starih škura. Ove plave imaju poseban zadatak – tajni. Nisu čak ni približno boje lavande već nekako baš plave. Pamte svaki uzdah, dodir i poljubac koji ih je zatvorio. Snagu vetra kojoj su odolele dok i sama nisam uspela da odolim toj struji koja me povukla u dubinu i još dublje vuče u vrtlog iz kojeg sam izašla izgubivši želju da se setim. Ona slatka vrtoglavica sa ukusom smokava. Ipak sad mislim na nas i opet se mučim razmišljajući i tražeći odgovore: zašto Emilio piše tom istom levom rukom i čak štaviše, ima isti osmeh koji ne bi trebao izazvati osmeh na mom licu ali se dešava? Ne mogu sprečiti sebe da mi nedostaješ. Ne mogu sprečiti plavokosog momka da me podseti na nas. Javljaš se u različitim oblicima nudeći čežnju Zato danima sedim pod starom smokvom udišući miris prošlosti u kojoj tražim odgovor i pišem svoje razglednice. Ranim jutrom obala je tiha. Poneki starosedilac tek zabaci mrežu. Većina trči ili šeta gaseći svoje nemire. Ja hodam polako i često zastajem kako bih zabeležila trenutke lepote odmarajući se na klupama duž obale maštajući o tome kako bi bilo da je sada tvoja ruka preko mog ramena, da ćeš odnekud naići, da nikad nisi ni odlazio, da je moglo biti drugačije, a nije…

Kupujem razglednice. Već od osam ujutro sve je otvoreno. Pokušavam da ne zvučim klasično ili staromodno potencirajući neke stare vrednosti koje smo prevazišli. Samo sam romantik koji je promašio mnogo puteva držeći se onog najmanje sigurnog. Zato ispisujem slova koja nekako idu nizbrdo.

Na svakoj piše isto: Srdačan pozdrav, nedostaješ, vraćam se brzo i još nekoliko naučenih učivih formi i fraza. Sve to stoji, naravno. Podeliti vreme s nekim ko ti znači sve – više je od blagoslova. Podeliti lepotu vremena, mirise, šetnju u zoru i galebova krik, muziku vetra i talase. Sada delimo misli znajući da postoje dva sveta u kojima se ipak i očito ne spajamo. Neko ih zove paralelni svetovi, a ja razdvojenošću. U jednoj tačci se ipak spajamo. Tu je sve dozvoljeno i moguće. U mislima. U njima je moguće pridržati vrata vetru i zatvotiti plave prozore. Iza njih živi ljubav. Skrivena i dobro čuvana. Luster koji je zanjihao vetar i miris naranči ispunio je prostor popravljajući raspoloženje novim nadama… Grad koji izranja iz uspomena i odlazi na spavanje zatvorivši plave škure na kamenoj kući sada je potpuno budan. Ne znam ko još živi u toj kući osim mog straha i strasti?! Ipak, u njoj ostajemo mi – trag našeg vremena koje smo zaustavili na trenutak i ukrali sudbini. Pišem ti posvetu ljubavi. Još sam uvek tvoja lady iako znam da ti više nije stalo. Ne znam kako će zvučati ali ti ćeš znati ono što ni sama nisam uspela da dokučim. Ti ćeš prepoznati ono što smo bili nekad i zaboraviti ovo što smo ili nismo sad. Odustali od borbe nosimo sećanja u kojima se volimo u jednom vrelom danu na izmaku leta. Uskoro će tvoj rođendan. Nisam pozvana. Ni ti nisi dobrodošao. Maska klauna i tri naranče koje će žongler ispustiti pokvariće dan. Tvoji su pozivi stizali kada sam najmanje mogla biti od pomoći. Nisam ti se našla. Ona je bila brža. Ne marim. Ionako oluja izbriše tragove.

Vreme nam ističe polako. Zatvaram plave škure i gasim svetla. Neka hrabriji nastave svoju igru na pozornici. Mi smo od naše borbe odavno odustali ostavivši ljubav da sama nosi svoje rane i usamljena čeka svoj beli brod. Misli, dodire i uzdahe čuvaće kamena kuća, kad zatvori svoje plave prozore i zaustavi korake u vremenu koje je igralo protiv nas… Ništa se tu više nije moglo… Ipak, meni ostaju dodiri povetarca, miris mora i mi. Naša slika u čežnji morske pučine, onda kad zatvorim oči, zatvaram i te plave škure…

LEPTIRI

OBJAVLJENA NOVA ZBIRKA POEZIJE - LEPTIRI

Franjo Frančič, slovenački književnik i Zorica Tijanić, srpska spisateljica i novinarka objavili su svoju treću zajedničku knjigu. Radi se o zbirci poezije „Leptiri“ koju je objavilo Društvo za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Iz svoje dugogodišnje saradnje imaju objavljenu zajedničku knjigu poezije „Objeta s tišino“ i priče za decu na slovenačkom „Pravljice so...“ („Priče su...“)

Zbirka poezije „Leptiri“ su objavljeni na srpskom jeziku, a pesme je preveo Franjo Frančič. Promocija knjige će biti na Sajmu knjige u organizaciji Društva za afirmaciju kulture Presing iz Mladenovca. Recenzije za knjige su napisali Jelena Dimitrijević, filozof i novinar i književnica Mirjana Štefanicki Antonić.

 Reč o knjizi

Jelena Dimitrijević: Ambijentalnost i konceptualnost u kretanju poezije

Kada sam krenula da iščitavam ovu zbirku shvatila sam da pred sobom imam neobičnu poeziju, počevši od teme, preko stila i forme. Pesnici su upotrebili slobodan stil, većinom kraće forme poetskih izraza, dok je sam okvir i ishod projekta potpuno oslobođen upravo poput glavnih aktera - leptira i njihove igre, koja simbilički predstavlja interakciju misli. Stihovi se prožimaju dočaravajući zvuk, sliku i svetlost i na taj način zauzimaju veliki deo svakog pojedinačnog izraza.

Motiv koji se prožima kroz  poetske  forme, pored leptira jeste – dete. Komparacija dečije i leptirove igre uveliko eksplicira nevinost ali i stradanje čoveka u savremenom svetu.  Nikako ne bismo mogli reći da je ovo poezija namenjena deci, već je pretenciozno namenjena čitaocima koji su ušli duboko u razumevanje ljudske prirode, osvestivši mnoga egzistencijalna pitanja.

Igra stihovima metaforički opisuje razinu razumevanja života, prihvatanja ili neprihvatanja života, kroz sasvim obične svakodnevne, kako urbane tako i motive prirode te odnosa koji se razvijaju između ljudi u vremenu u kome su ostali da projektuju ono eksplicitno - uspostavljanje odnosa između tišine i zvuka, svetla i tame, i s druge strane mira i nemira, profanog i svetog, smirjući se na kraju u svojoj poetskoj distanci kretanja kroz atmosferu i ambijentalnost i svakako moguću konceptualnost koju ova poezija nosi u sebi.

Ova zbirka je spoj višedimenzionalnih slika koje se prožimaju ne trpeći dodatne manifestacije ukrasa već su same po sebi dovoljno moćne da sa minimalističkim izrazom pošalju značajnu poruku što, kako mi se čini i jeste bila namera i uporište u kreiranju  „Leptira“.

                                                                                  

Mirjana Štefanicki Antonić: Igra rečima, preplitanja pesničkih dimenzija

Lirski zapisi, male poetske forme, ambijentalnog poetskog izraza. Minijature kroz opažaj, doživljaj, osećaj.

Posute lepotom praha sa krila leptira…

Pesma – poema o Dva leptira, umreženih u lakokrilom i šarenolikom letu, po poljima tihim – stranicama rukopisa…

Autorski dvojac, koji sanja. I snovi su lepi dok budjenje ne pokvari i sve odagna, ma kako bilo…

Franjo Frančič i budan sanja:

„… Trava i ruže oko nje…

Ako imala bi ljubav, imala bi sve.“

Pesme isijavaju osećanjima, toplim emocijama, koje se raspršuju u mlazevima, zapretene u neko novo – sutra.

 Jer, ljubav ne može biti teška u predelima širina, satkanih od naših sudbina, zapretenog ljuljuškanja, priziva u sećanje.

U središtu pesme – dete, u saglasju sa radošću, osenčeno sjajem. „Dečji osmeh treba da cveta…“ – Z.T.

 Sitna tkanja dušom, zazivima, dozivima, prizivima.

„… Da uhvatim samoću, usred crvenih cvetova nara, u škrinji sećanja…“ – peva naš Pesnik.

„Leptiri“ – strukturalno podeljeni kao sinteza.

Zorica Tijanić: „Plešem leptirov poslednji let… vres sa cimetom pretvaram u prah…“

Pesnikinja odašilje refleksije podrške za dobrom srećom:

„ I širim ti ruke… laticama ruža oduzimam dah.“

 Istim tim Franjinim laticama ruža, s’ početka rukopisa… Da li?

 Pesnikinja i Pesnik „ponovo u nekom drugom sazveždju“, rečima, versima, motivski se dodiruju. Slučajno ili sa namerom?

Igra, ipak… makar bila i iluzija, kada se dimenzije prepliću.

 Nakon iščitavanja/pročitavanja ove nevelike pesmo-zbirke, čitalac će doneti svoj zaključak.

„Slikanje raspoloženja“ – Zorica Tijanić i Pesnik, uz upitanost: - Kako smo putovali u večnost?

Uz otimanje i davanje ljubavi koja se spoznaje u samoći, uz olovku i belinu papira. I, opet je sve lepršavo, razigrano, novo… neobično… neuobičajeno.

 Eho u zabludama i pored „ukradenih, utihnutih čežnji“.

„Volim usamljene, drugačije… izgubljene.

One koji se nigde ne uklapaju…

One sa dušom na vetru.“

      Henry Charles Bukowski

Kod postupnosti iskaza, kao da je proces trenutno skriven, dat samo u potencijalnom vidu, u svoj svojoj lepoti i punoći stiha, manifestovan u nemuštom dijalogu Pesnikinje i Pesnika.

Prelepo dodirivanje… treptajima - stvaranje rečima, ka vrhovima umetnosti.

Zorica Tijanić: Neko meni

Zorica Tijanić jul 21, 2017 Mesečina 501 Pregleda

Znam da bi mogao biti
Taj neko
Meni blizak
Iako ne znam kako
ni kad
ni gde

Mogli bismo se sresti u nekom  malom
primorskom mestu
gde na zaliv pada noć
Ne bih mnogo pričala o sebi
pogled je najbolji odgovor

Mogao bi proći prstima kroz moju kosu
milujući obraz
Ja bih ti poljubila ruku
Vrcavi pogled koji diše svuda po mojoj javi
prošetao bi putem moje kože
i zaustavio se u sjaju oka
poput suze

Mogli bismo se sresti u jutru
sa mirisom kafe
Vodila bih te na mesta gde su predeli
oslikani snovima

Ti
Mogao bi biti
Meni
onaj pravi
za dane koji se žive bez kajanja
za trenutke u kojima se zaboravlja bol
i osmeh miluje tugu

Ali ne znam
Da li bih ja mogla
sve to biti tebi
jer svetlost je moja u njegovoj tami
gde bol je samoći najbolji izgovor

Put svetlošću ozaren

ZORICA TIJANIC·ЧЕТВРТАК 20. АПРИЛ 2017.

Posvećeno Raši Popovu

Ne umiru pesnici Satkani od oblaka i boja nebom plove bezbrižno spokojni putem snova Ne umire duša seli se u toplinu raja na poljane cvećem rasute što blešte od rose i sunčevog sjaja
Ne umiru pesnici U večnosti ostaje da živi njegov dragi lik utkan u detinjstvo moje oživljava svaki njegov stih U plamičku sveće setan pogled tinja Dok nebo se olovnim suzama oprašta Korak je njegov dostojanstven i tih I kao da zima proleće na počinak ispraća put se njegov svetlošću zari Šešir svoj bez dna nakrivi dok osmehom svet otpozdravlja

Zorica Tijanić

Promocija romana "Četiri portreta sa Kosančićevog venca" u Kući Đure Jakšića

Roman o Beogradu, ljubavi i zvezdama

U subotu, 8. aprila 2017. godine s početkom u 19 h održaće se promocija romana Četiri portreta sa Kosančićevog venca autorke Zorice Tijanić

RANJIVOST

Poezija je ponovo u modi: U tišini bele zime

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-u-tisini-bele-zime/

Zorica Tijanić jan 19, 2017 Magazin 884 Pregleda

Ima nešto u toj zimi. Nešto posebno. Nije to samo belina. Paučinasti obluci kao da su stvoreni za hladne dodire. Zvukovi su mnogo lepši, samo treba oslušnuti. Obično se obaziremo na slike dok sva druga čula potiskuju titraje. Škripi pod nogama. Sneg. Suv i težak. Tesno je ispred koraka. Ne mirišu samo drva vojvođanskom. Pucketaju, razgoreva se vatra, lože se badnjaci, a pred crkvom se budi nada. Srce počinje da veruje. Lede se prsti a lišće šušti pretvarajući se u crni prah.
Kao januarska zima, teška, bela i uporna, takva su bila njegova nastojanja da me osvoji. Ali uzalud beše i njemu i dobrom raspoloženju da otope led sa duše. Zakovalo inje posvuda. Odavno već. Ne može se kroz led do topline. Pogled ostaje prazan. Prozor zamagljen. Ni da nacrtam srce, a ni kuću. Kamoli cvet. Ruke sve hladnije. Ne osećam ni prste ni krv kroz drhtaje. Bela tama januarske zime zatočila. Samo još pahulje prosipaju biserni prah i to pravo u oči.
Moglo bi biti čarobno da je tu neko blizak, neko moj. Ali iluzije o grudvanju su samo u romantičnim pričama. Potrajalo bi još zimu ili dve da je započelo. Možda ni toliko ali dovoljno da se ispišu rečenice i bace u vatru. Ostali bi tragovi u snegu, a onda bi otapanje svelo čaroliju na bljuzgavicu…
Lakše se vratiti svakodnevnici u kojoj nema čuda i patnje zbog velikih ljubavi. Od zimovanja do letovanja u monotoniji života krećemo se na vrtešci, između nekoliko šala i dva osmeha, nimalo i nikome značajna. Ko je krivac za ovo potonuće? Sneg ili spuštanje na zemlju? Realnost ili iluzija? Pogrešne predstave o životu, neko ili nešto treće? Zahvalni za ono što imamo, živimo dan po dan. Kako dalje kroz smetove i ledene kiše? Kako, kada smo sami sebi slab oslonac?
Zima će potrajati. Duga i bela. Između mirisa drva i čaja. U razgovorima o pesništvu, novim temama i inspiraciji za izmišljene priče. U pucketanju vatre. Toplom čaju i mirisnoj kafi. Posutom šećeru po vanilicama. Doći će i proleće. Ne baš tako brzo, ali će doći i to proleće, potom leto kao islednik, dugo, oholo i plavo. Jesen u rapsodiji boja i kestenja, i tako u krug dok nam se ne zavrti u glavi od godina u kojima se ništa ne dešava osim čekanja i opet samo čekanja. Zatvoren krug istopiće se pod nemirom i prerasti u tišinu. U bezglasju će porasti i nastaviti da preliva čaše, jednu po jednu dok ne poplavi sve oko sebe.
I nakon toga, opet i samo praznina. Obrisan prostor. Kontuzija prelomljena strahovima i drhtaji od nesanice. Zašto bi srce zapamtilo a duši tražimo da miruje. Zato što je život takav. Zato što je duga tama belih januarskih tišina i hladne ruke, pogled utopljen u jedinstvo ambijenta, u suvu tišinu predela bele zaleđene zime.

Poezija je ponovo u modi: Dve strane ogledala

http://www.pokazivac.com/poezija-je-ponovo-u-modi-dve-strane-ogledala/

Zorica Tijanić o knjizi Mirjane Štefanicki: Vesti o meni

Zorica Tijanić jan 5, 2017 Knjige, Magazin 2,066 Pregleda

„Ko si ti? – Kormilar broda.
Gde je brod tvoj? – Zemlja i voda.
Verno kormilo tvoje? – U srcu san.
Plavo more? – Razum sav.
Luka? – Snovi. Svetionik? – Maštanje
Dostignuće? – Upotpunjenje.
Slast je san, a na javi? – U beskraju živim!“
(Baljmont)

Iščitavajući stihove ispisane purpurnim slovima, podvučene tako magijom simbolike i znakovitosti jezika kojim nam se u ovoj zbirci poezije, na 45 strana, predstavlja književnica Mirjana Štefanicki, odlazim u predele sna i sećanja u kojima još uvek obitava duša pesnikinje.
Tek ponekog pusti u taj uzvišeni deo prošlosti brižno čuvajući hram svoje duše. Ulazi polako „pazeći da ne probudi jutra“ koja nikome ne da, koja ne menja za površnosti, ostajući gladna dodira. Jutra su njena tihovanja u kojima stihuje o čežnji, prepuštajući nas melodiji cvrkuta ptica koja i nju samu laganu i malu odnose u vreme koje je vredelo zapisati.
Vesti o meni su poruke onome koji s druge strane ogledala žudi jednakom snagom, kao i ona, da sazna o voljenoj, o njenom životu – nakon njih dvoje. Osećanja koja se tu prožimaju dočaravaju uveliko atmosferu primorskog toplog ambijenta, koji pretpostavlja samoći ravnice Panonije.

Više nema leta, ulica, crnogorskog primorja. 
Okružuje me Panonija
i opustela katedrala u gradu.
Nedostaješ mi.
(Mirisali smo na san, str. 28 – 29)

Sve miriše na nar, čemprese, ruzmarin. Čak i slova kojima su stihovi ispisani, imaju boju lavande, oslobađajući miris u ispovesti onoga što su daljine ukrale i otele stavljajući ljubav u okove realnosti.
Sve ono što pesnička savršenost nije mogla da podnese u površnosti pa i u nepoverenju. Ono što je videla u površnim ljudima ogledajući se u sopstvu iluzije – volela je vatrom:

„I nek to što nedostaje, ispuni hartija…“ ona nastavlja prekinute niti, ne mareći ako i ta druga strana nije nastavila.

Vesti o meni su mala lirska pisma voljenom.. Kao Liza Turajeva (Eliza) u sećanju koje ostaje na Jalti, mislima se vraća osećanjima koje su u njoj budila ljubav. Njegov odgovor biva irelevantan u svemu. Te poruke, nekako kao da očekujemo mi, ali ne i pesnikinja. Ona bi da njega obavesti o sebi. Zato mu i piše, želeći da dopre do njega na drugačiji, suptilan način, ne bi li ga podsetila, da ne padne u zaborav sve što su imali, što je vredelo.
Ponekad mi se učini da se kolerično odriče sebe (ne toliko ljubavi, koliko strasti) robujući ponosu. Ona hrabrost ostavlja na tronu zarobljenu u njoj samoj. Dopušta sebi da voli, ali dostojanstvena u svojoj samoći, ne toliko i usamljenosti. Na nju se navikla. Čini se da i dalje čeka pravog, koji će doći i ta iluzija čežnjivo dočarava snagu čekanja i do nje se može doseći samo ako se prate zvezde na mlečnom putu.
Knjiga je sastavljena od pesama koje su nastajale u dva životna ciklusa. U dvadesetima i u četrdesetima. U drugom su delu pesme iz dvadesetih. Namerno obrnutim redosledom. Osetićete tu lepotu i nežnost mladih godina, istovetno i ako sedite na obali mora, slušajući cvrkut ptica, biće vam jednako romantično i ako sebe zamislite da sedite u mlečnom restoranu u nekom primorskom gradiću. Obavezan je povratak u osamdesete, pa i u rane devedesete. Miris mimoza, lavande, pomešanih boja neba sa morem.
Lirske crtice Mirjane Štefanicki nose u sebi poruke ljubavi koja je dostojanstvena, a njen čovek, vredan ljubavi, onoliko koliko mu ona dozvoli, podižući ga u stihu:

Ti jedini hodaš visinama moga života
(Hodaš visinama, str.8)

Kriterijumi su visoki, za mnoge i nedostižni osim za njega, koji i dalje stanuje u njenom srcu, mislima, željama. I tu ćete sve dobiti, ali ne i priznanje o predaji. Ona i u delu koji je napisan i nakon dvadeset godina, nije zaboravila i „tka zlatnim nitima“ budućnost za njihovu ljubav i oprašta sebi odvojenost od njega.

Ja sebi opraštam
suncem i molitvom
odvojenost od tebe.
Ti sebi oprosti
misli u kojima ja trajem.
(Ja sebi opraštam, str.9)

Komparacijom pesničkog izraza „pre i posle“ otkrivamo da se mladalački zanos i nade pretvaraju u tihovanje, čežnju zrele žene koja prihvata život i ostaje, ipak srećna u toj ljubavi beskrajnoj.
Još uvek je u njoj „letnja nevesta“ koja nije izašla iz sna.

Primam od tebe
Prsten od mimoza i toplu tugu
Javljam ti
Letnja nevesta
Još nije izašla
Iz sna u meni
(Prsten od mimoza, str. 25)

Miris primorja je ambijentalno dočaran i tu je pesnikinja dala malo više detalja o toj letnjoj ljubavi, koja je bila mnogo više od dečije igre, prijateljstva i zaljubljenosti. To je bila sudbina – ljubav za ceo život u kojem se pamti jedan san i u njega potpuno slobodno može da se vrati, bez predrasuda.

Juli, more, ukus nara.
Srela sam te u jednoj 
od ulica Montenegra,
sa pogledom punim prikrivene sete
i rukama boje slonovače….
Postali smo prijatelji…
Obilazili smo napuštene solane
i slušali tupe udare
čamaca o dokove
Noću smo među stenama
prizivali zvezde, 
da nam sanjaju na dlanovima….
Mirisali smo na san,
nad večito zaljubljenim
vodama, Bojana – reke.
Voleli smo naše prijateljstvo,
čemprese i more.
(Mirisali smo na san, str. 28 – 29)

I u studentskim danima njena poetičnost narasta do visokog pesničkog izraza. „U stručnim knjigama“ čuva uspomene na ljubav, čekajući njegova pisma, telegrame, pišući mu o sebi, svojim osećanjima i sećanjima, ne želeći da padne u zaborav nešto lepo, taj osećaj koji se samo jednom živi i kasnije samo čuva u uzaludnom traganju.
Baš kao i u delu pisma iz 1914. godine Lize Turajeve, kada piše Kosti o lepoti mora, Mirjana obaveštava o lepoti obale lirskim izrazom.

„Ne možete da zamislite kako mi se dopada more. Plavetnilo svih nijansi, široko, i tako različito uvek. Čas tiho zapljuskuje obalu, talas za talasom, čas se zahuče, bacaka, besno se rasprskava – i tada se čini kako se ljuti na ljude zbog njihove sitničavosti i vulgarnosti. Sedim na obali dugo, satima, zaboravim sve što je tužno i što nije lepo, i mislim da bez lepote čovek nema snage da živi. Zar Vam se ne čini, Kostik, da potreba za lepotom nije ništa slabiji instinkt nego dobrota i saosećanje sa ljudima.“
(Pred Ogledalom, V. Kaverin, str. 55.)

U pesmi „Sećanje“, Mirjana impresije u slikama dočarava osećanjem usamljenosti, lutanja, traganja za sačuvanim uspomenama.

Na staničnim bulevarima preprodavci
novogodišnjih pozivnica za sreću.
U meni je još uvek miris ruzmarina
(i mozaik peska na srebrnom ramenu)
i miris džempera u putnoj tašni
i toplina ruku.
(Čemu sećanje u ovo godišnje doba?)
Trebalo bi da odem tramvajem u predgrađe
ili da razlijem more krvotokom.
(Sećanje, str. 32)

I ono što u „pet pevanja“ želi da mu poruči njene su male molitve za njegovu sreću, nadu i ljubav. Najupečatljivija karakteristika nesebičnosti njene ljubavi. U svim njenim jutrima, želi da vrati prošlost, dozove sunce u tmurnu sadašnjost, da naposletku umorna usni na njegovom ramenu. Nada u ljubav koju „zaključava daleko od sebe“ gde ostavlja „želje nedorečene u istom ušću“, na mestu gde umire nada da će ljubav ipak jednom – nastaviti.
Tako i u poslednjoj pesmi prvog ciklusa, napisanog devedesetih, konstatuje da je još uvek daleko njena ljubav. U proleće, na dan njenog rođenja kada probuđena nadom korača ka njemu, da bi postala On i njega u Sebi sačuvala. Baš u simbolici đurđevdanskog cveća i lepote proleća u kojem se rodila – da bi pripala njemu.
Vesti o meni su ogledanje jedne duše u drugoj.
Pesnikinjin unutrašnji život ispunjen neslućenim dubinama ljubavi koju je sačuvala samo za sebe i u sebi. Pružajući nam svoje ljubičasto obojene snove, ona nam otkriva jedan mali deo njenog sveta. Verujem da postoji još mnogo toga neizrečenog, što će nam darovati u svojim nastupajućim pesničkim danima.
Ova rukovet u meni budi radoznalost otkrivanja dubine slojeva ljudske duše. Nisu to samo lirska obaveštenja o osećanjima. Ovo je ceo svet osećajnosti koji se pružio poput talasa i utopio u beskraj nijansi boja, koje nebo i more mešaju na svojoj paleti i slikaju na platnu života.
_____________
1. Biografija (Mirjana Štefanicki – 1954, Novi Sad)
2. „Vesti o meni“, zbirka poezije, Educa, Novi Sad, 1997. 
3. „Pred ogledalom“, V.Kaverin, Nolit, Beograd, 1989.
Novi Sad, 2. januar 2017.