CVET IZ OLOVA

Zorica Tijanić („U vrtlogu burleske”)

Rastem na olovnim poljima
čekajući zarobljene laste
da polete
Miris je odavno izašao
iz cveta
Kamen na tvojim grudima
nije postelja
Gubim se u prljavim mislima
ponekad ih očistim kišnicom
ali ovde je suša
Odavno je lišće požutelo
i ruke tvoje koščate
grube na dodir
ne miluju
Rastem uz more u kojem
više nema života
Selim se iz grada u grad
tražeći mir
koji je izgubila moja kuća
pa se u snu skrivam
i nemoćna smrt snivam
milosti molitve
kroz noć prizivam
Odjednom na ostrvu
na kojem Sunce zalazi
u tišini
noć šapuće talasima
Tu Mesec rasipa bisere
da svetlucaju po talasima
na granici gde ne postoji reč
Skrivam se od sna u kojem
smo pobegli od čizme
Predstojao je put
s kojeg smo se vratili ojačani
u čekanju zarobljeni
godinama
Hodajući od postanka
bosi kroz olovna polja
Sad taj bol ništa ne znači
u rasutom svetu
koji se ubrzano kreće
s tendecijom da se ugasi
a mi u remisiji tražimo
mirise
dok cvet crni samo još
iz olova raste
na poljanama gde su
nekad lelujali makovi

KAKO JE TO ISIDORA VOLELA JESENJINA

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

U cveću crnog maka

Osmehom gorkim

Budila mu snove

Umornog od skitanja

Čekala u pijanim jutrima

Poljupcima brisala

Miris drugih žena

U zavetima đavola prevarila

Da je anđeo smrti

Lik njegov mili

Ostao do poslednjeg časa

urezan na srcu

i plesala

Samoćom tkala proklete sate

Provedene u željama opojnim

Što su sa usana mrtav dah

nošene vetrom upijale

Dok druge su ga ljubile

Uteha je spavala slaba u tišini

Ona je plesala u požudi

neugašene ljubavi

živeći dramu u tri čina

za koju je Mefisto napisao

onaj poslednji

Bezbroj tuđih usana

Njegovom su vratu privezak bile

Ni jedne kao anđeoski ujed

Otrovne zmije

S njenih usana

Za kojim je umirao da pije

Ni jedan pogled da probudi glad

Da ostavi noktiju trag

Da li znaš kako je to Isidora volela Jesenjina?

Dušom ili telom

Anđeo dušom koja je oduzimala dah

Đavoljom strašću žene koja

Od rastanka živi svoj strah

Do poslednjeg čina

ljubav je bila i radost i bol

Borba večita snage dve

Koje su jedna drugu srele

Da bi se otkrile ranjive

Na granici „malog“ sveta

U dvoboju duša

Šalom smrti pokrivene

Duboko skrivene ispod

pogleda koji se zarekao

na ljubav...

Ponekad se probudim s mirisom belih ruža 

Zorica Tijanić
(zbirka pesama "U vrtlogu burleske")

Ponekad se probudim osećajući

tvoje usne u mirisu belih ruža

i uštinem za obraz
Tad uhvatim svoje misli

da kao luda žalim

za rastrgnutim uspomenama

koračajući kroz jesen

u kojoj su boje lišća i miris kestena

ostali otrgnuti od mojih čula

Ja nisam greškom posadila

bele ruže

Samo sam želela da verujem

u to da je postojao jedan grm

koji si nazvao mojim imenom

Kao da sam u žalosti

za živim uspomenama

Sastavljam dane kao pazle

svesna da ću ih teško posložiti

u zadatu sliku jer uvek nedostaje

ona jedna da bi sve bilo savršeno

Razbacujem olako svoje vreme

namerno gubeći mesto u redu

 tražeći nešto za šta znam

da ću pronaći onda

kada mi ne bude trebalo

kao što dečije igračke uvek

pronađu mesto da se sakriju

od nade mališana da će

nastaviti igru

Tako i ja ne prihvatam 

da stavim masku

braneći se od pravila

ne boli me to što znam

da nikad neću imati

ono što mi se učinilo da želim

već se plašim tvog bola

kada sve tvoje prevare shvate

da nisi deo sna kojisu živele

Moji snovi oživljavaju

zapisani na laticama ruža

Veruj mi da je samo Alisa

uspela da dohvati zlatni ključ

a partija šaha koju igram

glumeći da sam ohola kraljica

unapred je izgubljena opklada

i sad taj matiran ruž sa usana

može skinuti baš onaj

kojeg si se najviše plašio

Moje je snove razumeo neko

ko čuva tajnu kaliografskih zapisa

sa drevnih hartija

koje zagrebane tvojim lažima

samo još jače mirišu

Preskačući polja u inat osudama

sakupljam suze rasute u kapi

skupocenog parfema i prve kiše

koja će obrisati novu nadu

Ljubih u tebi voljenu sebe

ali se duša izdigla nad telom

i sad posmatra kako tvoja nestaje

pod trnjem

Ja nisam greškom posadila 

bele ruže

Želela sam da se probudim

u trenutku kada ćeš me osuditi

za ljubav koju si obećao

Ponekad se budim srećna

nakon sna u kojem sam te srela

pre nego što smo se upoznali

i ostajem snena u poljupcu cveta

koji je prestao da miriše

nakon što je uvenuo 

pod kapima prve jesenje kiše...

Bad timing (pogrešan trenutak)

„U vrtlogu burleske“ (2015)

Zorica Tijanić  

Izvedi me noćas iz ovog bunila

Pakao misli mojih postaje dim

odbijen u vazduhu

Sa usana tvojih okus cigarete

pojačava želju zaustavljajući dah

sve vreme preteći beznađem

Ne daj da se vratim svom bolu

Ostani jači od moje tame

Izvedi me noćas iz ove tišine

Neka to bude bilo koje mesto

gde sviraju džez

Već godinama igraš istu igru

nudeći alternative za želje

kojih se bojiš ili da priznaš te sram

dok te drugima prepuštam

lažem u sebi da te ne dam

Noćas misli mirišu na sneg

i svitanja januarskih zima

Nekim čudom pristaješ

da na tren budeš moja zabluda

Dok haljinu biram ti tražiš note

i po starom klaviru prebiraš

Melodiju teško pronalaziš

u  tonalitetima se ne snalaziš

Ipak prepoznajem tu pesmu

Staru kao vino koje čuvam

za venčanje našeg sina

Dok se u sebi lomim i kidam

puštam želje da se raziđu s maglom

u pari starog putničkog voza

Obično se na stanice stiže u

Božićnje jutro pijano i sneno

kasneći na zabavu u čarobnom selu

gde treba da se sretnemo kao u priči

Ti ćeš obući crnu košulju

na kojoj se neće videti karmin

Ja ću skinuti kaput prepun snova

pozdravljajući se sa hladnoćom

Sešćemo u bircu gde služe

kuvano vino i sve miriše na sneg

Sećanjem brišem slabost trenutka

u želji da osetim ponovo naš smeh

Nije to bila ni izdaja ni predaja

Već put bez kraja

na kojem smo u ironiji zastali

Naslonjeni na nadu zaspali

tamom osunčani

uvek u nekom pogrešnom

trenutku