U vrtlogu burleske (zbirka objavljena 2016.)

Nova zbirka pesama
Objavljena u martu 2016. godine

U VRTLOGU BURLESKE



Nagrađena poezija Zorice Tijanić


MI... U VRTLOGU BURLESKE

Obala se čini daleko gledajući
s pučine kako brodovi pristaju
u luku
Ljubičasta svetlost mami 
u jednom delu neba dok
zvuk violine opija budeći
sećanje na nas
Putujući teatar snova 
izgubljen u glamuru sarkazma
Sakupljam krhotine ljubavi
koja mi se omakla 
Grad izranja maglom obavijen
i nestaje urušen tugom
koju sam osetila odlaskom
Stojim tako satima čekajući
izlazak sunca
brojeći oblake koji najednom
vrtoglavo u oluji počinju svoj ples
Susret zamišljen u mašti
postaje uspomena
Ti... silaziš odeven u belo
Ja...skidam oblacima tamu
U susretu smo ponovo Mi...
Izabrani da osete sveti mir
koji se razlaže pučinom i 
molitvom prekinut gubi
Dugo tražene ruke u dodiru
prepoznale su nežnost
koja se spustila u dubinu sna
Čekam te dugo
Da li osećaš tu čežnju
Ti... nisi otišao da bi se vratio
Ja... nisam znala da će trajati
toliko dugo naš rastanak
To vreme provedeno na obali
na kojoj sam te čekala
samo je zamišljeni kod u igri reči
koje se odbijaju o zidove
nestajući u gluvoj sobi
Odbrana bolu koji se širi zenicama
kida kao razliven otrov
a mi prerušeni u burlesku
igramo poslednji čin 
razgolićeni do kraja 
Ti... iz očaja se smeješ 
Ja... umirem vapeći za dodirom
pretvarajući suze u kristale
Pogled ostaje mutan satima
Izbrisana sećanja nastavljaju dalje
brišući granice bolu
Reč je zastala između misli
i čini se kao da čekam vekovima
zaustavljena magijom 
nekih drugih vremena
u kojima smo bili neprijatelji
jedno drugome
ne verujući u ljubav koja je
sada između nas razotkrila
ranjivost
Mi... na pristaništu bliže bolu
čekamo da ispratimo razloge
kojih ima bezbroj da ne budemo
Mi... i da ponovo podignemo
granice svitanju prerušeni u tamu
Ti... na pučini
Ja... na obali
gde ostajemo tugom zaustavljeni
bolom zaleđeni ako ne budemo
ponovo Mi...




NE ČEKAJ GA ANJA


Ugasi cigaretu drhtavim prstima
na uglu tvojih usana osmeh neverice
Jutro te prepoznalo
među hiljadu bludnica
Noć te sjajem prevarila
odabrala da pomiluje bol
podno srca
Ugasi Anja tu poslednju cigaretu
U čekanju dogoreli snovi k’o prsti
On sa mnom još uvek završio nije
Još uvek naviku ima
da na čelo poljubac mi spusti
pa mi trak od svetlosti
u čašu vode nasipa i prinosi
Ne čekaj Anja
Ne daj nadi da te zanosi
Ne igraj na sažaljenje u njemu
Moje su usne ćutale o svemu
Kroz dim pokupi svoje prljave snove
i na nekom drugom mestu plači
i za ljubav prosi
Na drumovima krvave ostale su stope
jer godinama hodali smo
po vatri bosi
Zato ugasi tu cigaretu Anja
i ne čekaj ga više
U bircu ispod našeg stana
sad neka druga o njemu sanja
Ne kupuj već prodano vreme
koje snove odnosi na cestu
Bog snagu svoju uvek na kraju pokaže
hladno je bolje zagrni tu vestu
Skupi usne i prosute snove
zatvori u zidove
Šansa ili izazov
nikad ne znaš šta ti sutra donosi
Srce je lopov stari
igra na sve ili ništa
ali u jedno budi sigurna da
ljubav se krađom ne ponosi




KINO CENTRAL

Sedmi sat zvoni
Veče miriše na ljubav
Kroz školske prozore
Promiče sneg
Prosut u pahuljama srebri pločnike
Ispred „Centrala“ red
Žurim da te sačekam
„Gospoda Glembajevi“ večeras se daju
Repertoar snova
Kasniš kao i sad
Minut duže
Poljubac u obraz
Red C, sedišta broj četiri i tri
Birao si još tada da ostaneš daleko
Umesto kokica suve smokve
Umesto nas dvoje iščekivanja
Kao pustinja i žeđ neugašena
Među nama
Daljine prostiru sag
Božić ispred praga
Ponekad iznenadi sreća
Kao pahulje sred decembra
U gradu gde vlada osunčan
Miris soli
Red je da za ruku me držiš
Neveštim koracima vodeći
Po ledu
Noseći u očima neminovnost
Odrastanja
Kino Central i naš grad
Presvučen srebrnim vezom
Mi ...
Negde na liniji sudbine razdvojeni
Crnom tačkom
U jednom delu života
Trenutak te obećao
Zlurada sudbina kao lažni prijatelj
Poveo na drugu stranu
I oboje pokosio
Tebe darujući ti izobilje tuge
Meni ukrao zvezde
Sve što sam volela sad ostaje
Na kamenim ulicama
Sad hodam po ivicama straha
Nudeći samo pola sebe
Uhvaćena u laži
Hrabrost beše majka izazovu
A prkos mu otac odbegli
Kino Central i Glembajevi
Pahulje što promiču u kočijama
Šibajući gaze bez osvrtanja
A mi izgubljeni u vremenu
Ispraćamo nadu budeći se
U nekom drugom svetu
Koji odnosi bezazlenost
Mladosti oduzete ....


UDARAJUĆI U TVOJE ZIDOVE

Gluvo doba u sobi ogledala
napukla
zidovi su čežnja da te
dodirnem ali odjeka nema
Mrtva trka među nama
nastavlja se u nedogled
Tražim u tebi
Toplinu
Dodir
Reč
Nalazim...
Ne nalazim
Odlazim
Jer nada sad umorna
ne može svedočiti da
volela sam
da voleo nisi
Iz kamena nema topline
Srce je tvoje za mene zid
Dahom mi maglu na očima
stvaraš
sposoban da ljubav
u iluziju pretvaraš
telom dušu varaš
a ja se danima zavaravam
i iznova nadam
dok u zagrljaj tvoj zarobljena
padam
zagrljaj bešćutan i hladan
Iz kamena nema topline
ni iz mog srca oproštaja
što zaboravljena sam bila
da ljubim te od sebe sam
sakrila
Udaram u tvoje zidove
u sobi koju napuštam
bez poruke koja bi objasnila
razloge
i neću se vratiti ovaj put
jer razlozi su sada
oči ranjene srne u patnji
srca oslikane
Ne dopiru ruke tvoje do mojih
rana jer iz kamena škrtog
toplina ne izvire
Tamo odakle si ponikao
smokva rađa iz kamena
samo kad je sunce greje
Tvoja duša okovana ledom
kamen je na mojoj
što nosim ga kao teret
Udaram godinama u tvoje
zidove sanjajući da se
tajna vrata otvaraju
Izgovaram čarobnu reč
odrasla u bajci
pa zaustavljam
zatrovane snove
Ne gubim sunce u očima
otkucaje srca u grudima
dok u mislima ljubav
putuje usamljena ali
još uvek svrgnuta
s prestola vlada
duša moja se još uvek
nečijem novom i
toplom zagrljaju nada


BULEVARI PREVARU NOSE

Bulevari poznaju moje godine
Korake mi broje
jutrima
Nošena izdajama lutala sam
tražeći srce koje voli
koje će moći toplinom
da ugreje
Na studenom kamenu
duša je moja kao inje srasla
Tuga nadu neverom prerasla
na postelju od kamena
navikla žedna
Na priče tvoje kao ovisnik
se navukla
u pakao zavukla
Bulevari kriju mnoge priče
U očaju na smeh navikli
što odzvanja pod potpeticama
Prate osmesima moj trag
Ti slab
u izdajama obeščašćen
ostaješ
Lome me u slabosti tvoje reči
Predajem samoći štafetu
pa neka nastavi
da suzama veze bele zastave
Od hladnoće do samoće
hodaju sene od duša
obrušene prevarom
Grad miriše na zimu u ostavci
koja se bez srama na ulici
presvlači
Sve podseća na poslednji
sneg što snagu odvlači
kostima hladnoću privlači
Bulevarima hodaju prevare
u ljudskom obličju
bez srama
Optužuješ da ne zaslužuješ
to što dajem
Bolom obmanjuješ
ravnodušnošću me obznanjuješ
i toneš u vir što strast je
oganj ugasli
pa ugarke pokušavam da osušim
i oživim nas
Odlaskom kidaš s duše poslednje
konce što bol ih je povezao
u ćilime na kojima bludnicama
se daješ
da lažeš sebe ne prestaješ
Mislima me kidaš
s duše urok skidaš
i ostavljaš mi rane
za stare dane
da drugi ih vida
kad kraj mene ostane


ZAVETI LJUBAVI

Ne pamtim snove u kojima te nema
Ostajem budna, jer više mi u njih ne dolaziš
Presipam tugu da strahove ohladim
Da oprostim sebi što puštam te u bespuća
neizbežnosti
Oteram te pa te opet sebi vratim
plašim se ljubav da prihvatim
A pitala sam te jednom dok je sunce
milovalo lice crtajući vreme na njemu
Hoćeš li me čuvati...
Pitanje na pitanje...
Od tame...
Od tuge...
Od bola...
I onda kad krv se zaledi
Snegom oboje oči
Od neverice...
Od snova...
Od zidova...
Od života kojeg se kao đavola plašim
A ja sam pobegla od ljubavi
pitajući se hoćeš li me voleti i tada
u strahu dok se krv ledi žilama
klizajući polako
Hoćeš li me voleti iako sam
bežala od ljubavi sklanjajući se
od tebe a priklanjajući klovnovima
koji su se smejali svome bolu
i rugali našoj ljubavi
Ne pamtim snove u kojima te nema
Uzalud ih hvataš mrežama
u nevremenu koje rasipa kapi
Zaboravljaš na obećanja
Prepuštaš mislima u kojima
nisam bezbrižna
Zaveti su bili da čuvam te
a ja sam presipala tugu i
prosula reči koje su osvestile ljubav
i ispratile je prvim brodom
koji saobraća samo četvrtkom
u vreme praznika
Hoćeš li me voleti i kada ne budem...
ista... ja
Ne pamtim snove u kojima nisi
ne želim da se sećam dodira
koji su prljali
pogleda koji su obećavali
Presipala sam bol da bih ga lakše
ispila ohlađenog
igrajući na kartu večitog gubitnika
koji uživa kad rulet stane
i ugase se svetla
pa se osmehuje lažno i časti pićem
u porazu jak
i plače u bečkom metrou vozeći se
između neopranih uspomena koje
zaudaraju na smrt proklinjući kocku
A ja sam putovala zatvarajući oči
zamišljajući nekog drugog čija je ljubav
bila još manja od njegove
i ko je otišao kao je’n-dva
i nije okrenuo rulet iznova
u kazinu života
već je pao na savesti
Ne pamtim snove u kojima mi ne dolaziš
Na javi su reči kao brisani prostor
a ja te sanjam
kako mi šapućeš zavete
i vodiš kroz snove u belom
budeći se uz tonove koji
su za oktavu viši
pa me dan u neskladu drži
dok se sećam sna u kojem si me
venčao za čekanja
i odveo na polja mahovine
na kojima si me ljubio
gledajući u oči tražeći sjaj
Lepota ikone koja se smeši
ostaje na tvom licu
Noći su iza ponoći kao jutra
koja bi radije da osvanu drugima
bivši borac se predaje umoru
u poslednjoj borbi pada
sklanjajući se tvom sudu
padajući u zabludu
Kriva sam što ne znam
kako voleti sebe
nakon što je ljubav obrisala sećanja
sirovi dodiri po koži nanizali
dahom smrti inje
a ti mi iznova opraštaš strah
ružne snove od mene sklanjaš
i zavetima se klanjaš
a ja se u nemoći da odem
ponovo tebi priklanjam
i dopuštam sebi da te
još uvek i iznova sanjam...

PREVARIĆU VREME

Ciklus: “Otkrovenje… preko koloseka“
Autori: Zorica Tijanić i Tihomir Stuhne

Promenilo se sve

tek tako preko noći

a nije tek usput

noći su to 

samo duge noći 

što ih žive
moji dani zaspali u nemoći
Šapućem vetru da te volim
zrno tek da mi nade da 
Vremenu da odolim
mogu sad samo da se molim

Kada ću opet preletati nebo

samo da joj dođem

Pologe od zlata

na vetrometini starih javora 

ostavljati

Imena pisati po freskama dvora
zbog nje jedine
preplivati mora
i zaustaviti sate
Moliti nebo da nam topline
prvog zagrljaja vrate

Prevariću vreme

slagaću ga da sam s drugim

reći ću mu da je ljubav sad

nebitna stvar

da nam dolazi kraj

reći ću mu da stane

pored bistre reke zastane

i vrati oku sjaj

Volela bih da ovo nije
naš poslednji zagrljaj

A kada se ponovo vrati

naš isti početak

i s plesnog podijuma

misli pomaknu snagom

predskazanja 

ljubavi naše svršetak
Opet ćemo proživjeti
titraje nježnosti naše
prvi poljubac kao tajnu
Hilandar kad osvijetli mrak
odsjaj zvijezde će biti znak

Prevariću vreme kao kockar stari

promešaću karte 

jer gubitnik stari

za život odavno ne mari

Prevariću i noć i dan 

pokušaću da prevarim i san
ali jedno sigurno znam
i da sto puta slažem da te ne volim
da mi ne poveruješ
opet ću da se molim
akatiste u pesme da pretvorim
I da me ponovo prevari rulet

dahom Sibira
i onaj tužni titraj
sa starog klavira
dodirnuće sat
i kazaljke vratiti unazad
a ja ću ostati razočaran i sam
da živim svoj san u telu prosjaka 
ljubavi, njenog fakira…



Ja sam zbog tebe plakala

Letnji dan se provukao do večeri
Ne žureći
Sporo i mučno pokazujući moć patnje
Uz miris sitnog šećera posutog
Po krempitama
Podsećajući na raspust koji se
Mesecima iščekuje
Uz nedozrele trešnje
Koje mame bojama jula
Poslepodnevnom nežnošću
Da  te ruke nečije pronađu
U lepoti dodira
Zbog tebe sam plakala
Tog petog dana jula meseca
Kad nisi došao na ono isto mesto
Gde su poljupci ostali zapisani
U nekoj od pesama
Koje smo voleli
Znam da si me zaboravio
Uz nečije tuđe oči i dodire
Isto tako znam da postojim u tebi
Jer si me jednom
Možda i voleo
Sad suze su izdajice bola
U mirisu leta
Koje opija lepotom vrućine
I nudi bogatstvo zaborava
Da te negde
U sebi
Zauvek ostavim



Нема коментара:

Постави коментар