Srcem ću ti u srce tući

Srcem ću ti u srce tući

TRIPTIH LJUBAVI

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat

Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli

Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli

Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari

Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas

Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim

Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala

Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje

Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag

Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat

Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas

Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

KAMEN SUDBINE

Autor: Zorica Tijanić

(U vrtlogu burleske)

Tražio si svoj kamen sudbine

hodajući preko džinove staze

bežeći s ulica Istočnog Belfasta

zaboravljajući dečaka crvene kose

kako sedi na peskovitom zalivu

sanjajući jednake ivice

svoje zamišljene zemlje

Ističe radost vremenom

lečeći od nade i one najupornije

Ostaješ skriven od moje tame

hodajući po ruševnom zamku

Pretvarajući poslednjim dahom

strah od buđenja u san

u kojem neće biti jutra

Zaboravljaš ulice Severa

na kojima besni moć

Dečak crvene kose čiji pogled

u pepeo pretvara razloge

da ostane i pretvori se u

legendu

Bežimo na obronke

Okean pred nama

Neistražena tajna koju

čuva kamen sudbine

Nekad na obalama Drine

Sad na obroncima Severne Irske

Isti je prkos koji mi nosiš

u ustima punim blata

i smeješ se govoreći

da je spreman biti sve...

OSTANI DALEKO

Zorica Tijanić

(iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Ostani daleko od tame u meni

Dole jednu ulicu niže prodaju cveće

Ali samo onima koji poklanjaju

ruže uz osmeh

Ostani daleko od suza koje sam prosula

Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično

Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem

ponovo

Prošetaj po sasvim običnom danu

i zaboravi obrisane slike

Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu

na mestu gde smo se poslednji put

zagrlili

Susretni me na odlasku

I od užarenog ugarka mog srca

Osetićeš svetlost i toplinu

Na hladnim ugarcima svoga

Ostani daleko od mračne ulice

Gde se mole za imena odlazećih

Potpiši se tamo gde ne sme niko

I prođi kroz sećanje

Ostani daleko od muzike koja ćuti

Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca

Možda te zaposle s preporukom

da prodaješ zakrpljene snove

Ostani daleko od mene u sebi

ne budeći moje nemire

i videćeš me onako kako sam ja tebe

zatvorenih očiju gledala... 

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida

u pokušaju da sačuva svoj let...

Nespretnom rukom prolivena tinta piše još

jedno zaboravljeno sećanje...

U zaboravu živiš

Netaknut

Poklonjen meni

Kao dar

Zauzimaš mesto na kome

niko do sada stajao nije

Ti nadmoćan u zaboravu

skriven od očiju

koje bi bacile urok ili kletvu

poslavši te daleko od moje nežnosti

Čuvam te

Tu si na sigurnom

Neka te ne plaši snaga moje rešenosti

da te zarobim

Iz tog zlatnog kaveza

mogu da te povedem na mesta

na koja samo ja odlazim

Tamo ćemo zajedno brisati prašinu

sa starih fotografija čekajući buđenja 

Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu

u snazi vatre koja će dokazati

da ljubav nije greškom izgorela

da još voliš boje oktobra

miris prosutog šećera po rignli

koji se meša sa dimom tek

zapaljene cigarete

i zvuk tramvaja koji čuva noć

u krugu dvojke

Možda bi mi bilo lakše kada bih znala

da se još uvek sećaš one šetnje

kada je zaškripao bol pod šinama

Sad sav je moj bol stegnut

ostaje zarobljen u šaci

u kojoj me držiš mislima

koje te ne ostavljaju na miru

Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri

Ali ja znam na koju adresu da ti

pošaljem uspomene

Tu si bliže meni kada te privijem

do srca

U rečima koje su te zapamtile

U šapatu vetra koji te sačuvao

da ne izgubiš tu strast

u poslednjoj predstavi koju

su leptiri odigrali

odlazeći u susret zaboravu

u kom će sačuvati sve ono vredno

što je ostalo od nas...

ZORICA TIJANIĆ - SNOVI INJEM POSUTI (Posvećeno S. A. Jesenjinu) Govori: ...