PoezijaJePonovoUModi

SAKUPLJAČI  SREĆE

                                                   Sve ovo moguće i nemoguće

                                                   u vrtlogu mojih godina otiče

                                                   gorčinom bola, ostavljajući za

                                                   sobom uspomene...

Ne umem da ti poželim ono nešto, što niko drugi nije. Ne umem najbolje da smislim. Grad je svečan u svojoj poslednjoj noći. Ulice blistaju gušeći svoju svetlost, matirane kičom očekivanja i prolaznosti. Ne želim ti baš sve ono što i sebi, jer nisam neko ko bi poželeo baš uvek da me neko voli. Ne volim granice, prelaze i promene, ali volim paukove. Nikad ih ne ubijam. Oni mi donose sreću. Volim sitnice, toplu čokoladu, priveske za ključeve. Volim da mirišem na jutro i tople kifle.

Ne volim velike događaje. Oni me plaše, dok svetlost gura moju tamu da se skloni, baš kao nova godina što gura staru. A ja ne volim promene. Volim da mirišem omot od čokolade, a da ne probam ni kockicu, da čekam vozove, a da ostanem na peronu. Treba mi nežan pogled na licu ali ne tražim da mi se odmah i osmehneš. Mali nagoveštaj, koji sasvim dovoljno osvetljava ulicu. Šta da ti poželim, a da nije kliše, da ne bude ono što očekuješ, jer želim da te iznenadim. Neću ono što želim i sebi jer sam potrošila gleđ pijući hladno i vruće. Ja sam otišla predaleko i hrabro poginula. Uvek u prvom redu svojih strahova. Ti nemoj mojim putem. Odsanjaj svoje snove i zavuci se u toplinu koja boji tvoj grad i baca svetlost po licu i udahni život. Šta još da ti poželim. Ne budi iskren. To se ne isplati. Ni mnogo dobar. Boleće te duša, mnogo puta. Ne obećavaj kad nisi siguran da imaš karakter. I poljubi nekog kad te nežno pogleda. Ne pitaj da li želi. Usudi se. Ostavi novac koji si poneo na svoju proslavu ubogoj starici što mrzne na pločniku i zaboravi da si dao. Provuci se kroz život da te niko ne vidi. Nemoj u prve redove. Lako se gine. 

Znam šta ću da ti poželim. Setila sam se. Nije kliše, ali šta i ako jeste, nećeš mi zameriti. Od srca je. Ne želim to za sebe. Ali ti uzmi. Znam da voliš i da tebi treba, a ja imam u izobilju. Uzmi trenutke. Ima ih pregršt. One radosne. Meni ne trebaju. Ja neću. Poklanjam svima trenutke za sreću. Male čestice koje se provlače u svom beskrajnom trajanju. To su moje pesme o ljubavi, slikama, muzici, gradovima, putovanjima, uspomenama...

                                                neka ti se nađu za usput...