PoezijaJePonovoUModi

KAD UMIRU JUTRA

Ciklus: Campana Immortale
Autor: Zorica Tijanić

Moja jutra umiru
u laganom hodu
niz jednu ulicu
u kojoj živim
u bezglasju

Ponekad u odjecima
čujem zvona
sa stare crkve
dok vetar raznosi
miris lipa

Tvoj pogled bi probudio
neka plava jutra
koja bi bila smiraj
beskraja

Ruke u zagrljaju
snagom vetra
raznose žute cvetove
odvajajući ih od
krošnje

Posmatram lica
Neki ljudi žure
Oni drugi čekaju
Svoj red
pronalazim se u tebi

Posmatram obasjavanje
Oreol iznad neba
zbijen u jednoj tačci
Smeješ se nadmoćan
u gordosti zatečen
količinom očaja
misleći da piješ
sa izvora hrišćanstva

Ipak odan zabludi
prolaznošću otrovan
puštaš da te izbrišu reči

Tuga se zaustavlja u
trajanju
Moja jutra umiru
bez tvog osmeha
na kome ćute zapisane
reči

Posmatram tvoje ruke
pružajući ti svoje
Na mestu gde prekinut je niz
nastavljamo ćuteći udvoje...