Poezija je ponovo u modi: Dah prošlih vekova
Kišni oblaci iznad Beča ovih dana kvare toplinu leta, ali to nije ništa neuobičajeno za grad smešten između severoistočnih venaca Alpi. Carski grad na Dunavu, gde uveče treba obući džemper za šetnju i u letnjem periodu, privlači atmosferom koja odiše dahom prošlih vekova. Na svakom koraku su tragovi istorije austrougarske monarhije. Polazeći od strukture grada, ulica, arhitekture građevina, prepoznatljivog gotičkog i romanskog stila do strukture stanovništva i raznolikosti energija koje se mešaju. Svi zajedno uživaju u blagodatima koje im ova metropola, kao jedna od vodećih na listi udobnosti i kvaliteta života, pruža.
Karakteristično za unutrašnji izgled kuća i stanova su ukrasi i sitnice, naizgled nepotrebni, ali i te kako doprinose šarmu prošlih vremena. Porcelanske šoljice za kafu i čaj, figurice izrađene po liku Mocarta, raskošni ramovi, tajanstvenost baroknih zavesa i mnogi drugi detalji. Na taj način se svakodnevni život bogati posebnim ugođajima. Sitnice život uvek učine lepšim, a to Bečlije i te kako umeju da unesu u svoju svakodnevnicu.
Moj boravak u Beču nije turistički, a ova dopisnica nije putopis već samo jedno kratko dočaravanje atmosfere. Nekad mi je veći užitak samo da putujem, u odnosu na osećaj koji proizvede sam dolazak. Ovde je potpuno drugačija situacija. Beč mi uvek nedostaje, ponekad i kada sam u njemu, jer unapred znam da će naš susret kratko trajati. Ne želim da pišem o onome šta treba da se poseti u Beču. Ni sama se toga ne držim. Krenem u šetnju, pa gde me osećaj povede. Šetnju Dunavom ne smatram nečim posebnim, jer Dunav protiče i kroz Beograd, tako da radije biram da se budim uz miris melanža i parče saher torte, za koju je recept najstrožije čuvana tajna. I nije ta kafa ništa posebno, ali je prosto – bečki.
Zvona sa katedrale na Stephansplatzu bude čežnju za nekim davnim vremenima, koja pamtimo iz istorije. Vožnja fijakerom i glumci obučeni u kostime čine da u jednom trenutku zaronite u prošlost i da se osetite poput ondašnje dame koja je imala svog kavaljera. U suprotnom bi to bio gospodin koji bi žurio svojoj dami. Carska prestonica u kojoj se živi skoro u istom miru kao i pre nekoliko vekova, pleni atmosferom metropole koja je uspela da sačuva prigradski mir.
Vožnja metroom i izlazak u najprometniju i najatraktivniju trgovačku zonu, u ulicu Mariahilfer Strasse, uliće vam dodatnu dozu adrenalina. Tu je i neodoljiv ukus sladoleda u čuvenoj galeteriji Paolo Bartolotti. Ali ako nastavite dalje šetnju, uprkos brojnim turistima, nećete biti užurbani, naprotiv.
Tajne se čuvaju ali su tu ponekad i da se otkriju. Zato delim s vama poneki svoj davnašnji san; Bečka opera, Wiener Staatsoper je jedan od njih. Baš na tom mestu poželim da raširim ruke i kao dete, okrećem oko svoje ose. A kada uđete unutar te velelepne palate, povući će vas svečani istorijski trenutak i poželećete da sednete na to isto stepenište po kojem su koračale stope čuvenih kompozitora, vukle se duge haljine njihovih dama. Osetićete da ste deo nečega što vekovima traje. Užurbano, a mirno nastavićete dalje, poštujući nepomirljive kontraste koji se utapaju u ritam grada, a i vi s njima.
U Beču ne treba da znate Nemački, iako bi bilo lepo kada biste naučili bar osnovne reči iz vodiča, jer biće vam neprijatno ako ne odgovorite na ljubazan pozdrav komšija, koji će vam, iako vas ne znaju, uputiti reči dobrodošlice. Baš onako – po bečki.
Karakteristično za unutrašnji izgled kuća i stanova su ukrasi i sitnice, naizgled nepotrebni, ali i te kako doprinose šarmu prošlih vremena. Porcelanske šoljice za kafu i čaj, figurice izrađene po liku Mocarta, raskošni ramovi, tajanstvenost baroknih zavesa i mnogi drugi detalji. Na taj način se svakodnevni život bogati posebnim ugođajima. Sitnice život uvek učine lepšim, a to Bečlije i te kako umeju da unesu u svoju svakodnevnicu.
Moj boravak u Beču nije turistički, a ova dopisnica nije putopis već samo jedno kratko dočaravanje atmosfere. Nekad mi je veći užitak samo da putujem, u odnosu na osećaj koji proizvede sam dolazak. Ovde je potpuno drugačija situacija. Beč mi uvek nedostaje, ponekad i kada sam u njemu, jer unapred znam da će naš susret kratko trajati. Ne želim da pišem o onome šta treba da se poseti u Beču. Ni sama se toga ne držim. Krenem u šetnju, pa gde me osećaj povede. Šetnju Dunavom ne smatram nečim posebnim, jer Dunav protiče i kroz Beograd, tako da radije biram da se budim uz miris melanža i parče saher torte, za koju je recept najstrožije čuvana tajna. I nije ta kafa ništa posebno, ali je prosto – bečki.
Zvona sa katedrale na Stephansplatzu bude čežnju za nekim davnim vremenima, koja pamtimo iz istorije. Vožnja fijakerom i glumci obučeni u kostime čine da u jednom trenutku zaronite u prošlost i da se osetite poput ondašnje dame koja je imala svog kavaljera. U suprotnom bi to bio gospodin koji bi žurio svojoj dami. Carska prestonica u kojoj se živi skoro u istom miru kao i pre nekoliko vekova, pleni atmosferom metropole koja je uspela da sačuva prigradski mir.
Vožnja metroom i izlazak u najprometniju i najatraktivniju trgovačku zonu, u ulicu Mariahilfer Strasse, uliće vam dodatnu dozu adrenalina. Tu je i neodoljiv ukus sladoleda u čuvenoj galeteriji Paolo Bartolotti. Ali ako nastavite dalje šetnju, uprkos brojnim turistima, nećete biti užurbani, naprotiv.
Tajne se čuvaju ali su tu ponekad i da se otkriju. Zato delim s vama poneki svoj davnašnji san; Bečka opera, Wiener Staatsoper je jedan od njih. Baš na tom mestu poželim da raširim ruke i kao dete, okrećem oko svoje ose. A kada uđete unutar te velelepne palate, povući će vas svečani istorijski trenutak i poželećete da sednete na to isto stepenište po kojem su koračale stope čuvenih kompozitora, vukle se duge haljine njihovih dama. Osetićete da ste deo nečega što vekovima traje. Užurbano, a mirno nastavićete dalje, poštujući nepomirljive kontraste koji se utapaju u ritam grada, a i vi s njima.
U Beču ne treba da znate Nemački, iako bi bilo lepo kada biste naučili bar osnovne reči iz vodiča, jer biće vam neprijatno ako ne odgovorite na ljubazan pozdrav komšija, koji će vam, iako vas ne znaju, uputiti reči dobrodošlice. Baš onako – po bečki.
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
Нема коментара:
Постави коментар