MISLIMA TI PO SRCU ŠETAM

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Mislima ti po srcu šetam
dok decembar srebrom
korake ti zlati
U čežnji je duša sanjiva
i čeka da se vrati

Mir tvoje tišine i
Naše bele zime

Usamljeni koraci prošetali misao
stazama od snega
Do tvog ramena i zagrljaja
nepregledna seta seže
U pogledu skriven delić srca
šal magle oko duše veže

Ti si šetao uspomenama
mojim dok sam nežno
prstima prelazila
preko toplih dlanova tvojih
čekajući da se duša s dušom
spoji

Uvlačeći se u zidove hladne
zarobljena tamom i strahom
prepustila sam drugoj da te voli
ne sluteći koliko će da me boli
Sad se vraćas zime dahom
nakon što je ljubav tugu preživela

Poljubac za tvoje usne
želja je oživela...

Ako ne bude sad...

Zorica Tijanić /U vrtlogu burleske/

Pokaži mi kako izgleda plavo sunce u tvom oku kad se u duši zaustave nemiri i utoneš u spokoj sna...

Jednom će možda buđenje osvanuti u remisiji
Ako ne osvane
Ako se ne probudim
Ostaće nam od svega imena pod zvezdom
Na nekom pločniku
Neznane ulice Pariza

Jednom ako...
Ako ne bude sad
Jednom će možda
Biti
Iznad i ispod
Isto je kad nadraste
Poraz i moć
Nadmoć i nemoć
U svojim krajnostima zaglavljeni ostajemo

Sve će jednom
Kao život
I svega jednom nestaće
Kao smrt
U nedostajanju

Sve ce jednom
možda
Jednom u nepovrat
Beskraja i
Mi zajedno
u samoći
Nikad usamljeniji
jedno s drugim
Duša udaljenih...

Uhvati me za ruku
Kao nekad
Pokaž mi put na kojem sam zalutala trazeci te oči i u njima delić neba...

TRIPTIH LJUBAVI

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat

Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli

Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli

Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari

Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas

Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim

Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala

Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje

Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag

Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat

Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas

Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

SVETI NIKOLA

Zorica Tijanić

Pobedom mu ime znači
Učitelj vere što snagu uliva
i svetlošću zrači
Nadom siromašne oblači
Molitvom za ljubav i mir
podiže iz tame
odbačene, siromašne
i same

Darovan od Boga
da svoje imanje i bogatsvo podeli
učeći nas milosrđem svojim
o dobroti i o veri

Božanske revnosti i istine sin
U duhu Hrista rastao
bolesnike obilazio
zarobljenike otkupljivao
Za nevernike strog
i nemilosrdan učitelj bio

U džepove neprimetno
siromašnima novac delio
Nepoznati dobročinitelj
među ljudima kao svetac živeo
krepio slabe i o nemoćnima
brinuo

Danas ga slave i veliki i mali
Raduju se deca kad u čarapi
slatkiše i poklone pronađu
Raduju se odrasli
Kad osmehom na licu
Deca uzvrate

Morepolvci i putnici ikoni njegovoj
se klanjaju i mole
Oko stola kad se okupe na slavi
i najveći heretici post zavole
neverni se preobrate i hrišćanstvu vrate

Jedra lađar okrenuo
Čudom loše u dobro preokrenuo
U hrišćanstvo svet odenuo
Milosrdni sveštenik u crvenoj odori
Radošću kroz žitije svoje
Molitvom svojom zbori

Dobra dela svoja skrivao
U postu i molitvi snagu crpeo
Krst celivao
Ljudima crkve i manastire sazidao
Vekovima dobrotom vladao

Lađama jedra pala podigao
i pokazao molitvom put
Olujne vetrove zaustavio
Ukrotio talase morske
So u biserni prah pretvorio
za plovidbu uslove stvorio

Oslobođen u zdravlju i miru
Za svakog božijeg raba
Palog u veri podigao
Hrišćansku ljubav svima dao
Primerom svojim snagu
božansku pokazao

Danas slavimo čudotvorca Sveca
Poštujući žitije njegovo
Dok uz ognjište palimo za zdravlje sveću
Blagosiljamo hleb i u miru
hrišćanskog doma darivamo ljubav
i u veri podižemo decu

U TUGU ME PRETVARAŠ

Zorica Tijanić (zbirka "U vrtlogu burleske")

Postoji zemlja u kojoj izlazi sunce
Toplinu kojom zrači ne osećam više
Vodu što zaliva cvet pretvaraš u led
vraćajući se sam po kamenoj stazi

Svaki moj korak pretvaraš u tugu
gazeći po suzama igraš se srcem
Kamenje bacaš po ranjenoj duši
sa usana umire reč što dah mi suši

Kao nesreća koja ne dolazi sama
glumiš gospodina a ja nisam dama
Ugriz je otrovan a melem mu sol
Na blatnjavoj stazi ostaje razmrljan bol

Ako se vratiš isti pretvorićeš me u tugu
Prepoznaću ti reči u pokretima
i tonove u boji glasa
Nećeš razgoreti vatru koja je ugasla

Svet koji te poslao ne živi veru
kojoj se pravednik nada
Svet kojem se vraćaš postaje bojište
na kojem grešnik olako strada

Oči mi zakivaš u zidove tamne
Zalutali odblesak u veri pada
ali još uvek isti osećaj u meni
da duboko negde ti pripadam

Ne pretvaraj moje stihove u tugu
srcem ću pisati po blatnjavoj stazi
Ako mi reči tvoje ne obrišu suze
po ledu neću moći sama da gazim

Iz daljine ipak osećam toplinu
Izlazi sunce nakon oporog snega
Ranjenog orla odnose ljudi
dok meni se ovde za ljubav sudi...

Srcem ću ti u srce tući

Srcem ću ti u srce tući

TRIPTIH LJUBAVI

Zorica Tijanić (iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Zima će
Gde ćeš smestiti umorne oči
kad osetiš samoće dah
Na čijem će licu počinuti pogled
što usnama bi da celiva vrat

Sneg će
Noćas umorni putnici presedaju
Hoće li skoro vetar utrnuti vatru
Da bar voz ne zakasni na peron
ostavljajući uspomene u magli

Pamtim
Nežne ruke ti još čuvaju dodir
dok onemoćao glas razmišlja
koliko te u sebi voli

Veje
Pahulje prosipaju snop svetlosti
po tvojoj koži ističući bledilo
na crtama lica koje ne stari

Jutro će
Hoćeš li se setiti naše ljubavi
u slikama koje smo skrivali
u rečima koje smo birali
u snovima koji su zaspali
bez nas

Čuvam
Dobro znaš da čuvam svaku nežnost
koja me je darivala
Sad neka mi ne diraju tebe
osuda nož u srce zariva
a ja biram da zaboravim

Dok volim te
Zgaziću poslednju reč
i oprostiti slabost
jer ljubav ti je ime izabrala

Svanuće
Ljudi će krenuti sivim ulicama
nemirni od noći slomljenih otkucaja
Kiša nakon vetra umiri drhtaje
donoseći olakšanje

Neka te ne dotaknu mali ljudi
Prolaznici su to samo kroz
naše živote
koji retko ostave trag

Ne plaši se tišine koju češ slušati
umesto mog glasa
Nekad su misli najglasniji šapat

Zima će
Kroz moju kosu prste provuci
srebrne niti ne mogu skriti
Neka svedoče da vreme
je biralo da bude nam spas

Tamu s očiju će podići magla
i smrt na koju slutiš
izbrisaće sve ono što
bilo je protiv nas

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

Nova stihozbirka Zorice Tijanić “U vrtlogu burleske”

KAMEN SUDBINE

Autor: Zorica Tijanić

(U vrtlogu burleske)

Tražio si svoj kamen sudbine

hodajući preko džinove staze

bežeći s ulica Istočnog Belfasta

zaboravljajući dečaka crvene kose

kako sedi na peskovitom zalivu

sanjajući jednake ivice

svoje zamišljene zemlje

Ističe radost vremenom

lečeći od nade i one najupornije

Ostaješ skriven od moje tame

hodajući po ruševnom zamku

Pretvarajući poslednjim dahom

strah od buđenja u san

u kojem neće biti jutra

Zaboravljaš ulice Severa

na kojima besni moć

Dečak crvene kose čiji pogled

u pepeo pretvara razloge

da ostane i pretvori se u

legendu

Bežimo na obronke

Okean pred nama

Neistražena tajna koju

čuva kamen sudbine

Nekad na obalama Drine

Sad na obroncima Severne Irske

Isti je prkos koji mi nosiš

u ustima punim blata

i smeješ se govoreći

da je spreman biti sve...

OSTANI DALEKO

Zorica Tijanić

(iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Ostani daleko od tame u meni

Dole jednu ulicu niže prodaju cveće

Ali samo onima koji poklanjaju

ruže uz osmeh

Ostani daleko od suza koje sam prosula

Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično

Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem

ponovo

Prošetaj po sasvim običnom danu

i zaboravi obrisane slike

Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu

na mestu gde smo se poslednji put

zagrlili

Susretni me na odlasku

I od užarenog ugarka mog srca

Osetićeš svetlost i toplinu

Na hladnim ugarcima svoga

Ostani daleko od mračne ulice

Gde se mole za imena odlazećih

Potpiši se tamo gde ne sme niko

I prođi kroz sećanje

Ostani daleko od muzike koja ćuti

Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca

Možda te zaposle s preporukom

da prodaješ zakrpljene snove

Ostani daleko od mene u sebi

ne budeći moje nemire

i videćeš me onako kako sam ja tebe

zatvorenih očiju gledala...