PoezijaJePonovoUModi

CVET IZ OLOVA

Zorica Tijanić („U vrtlogu burleske”)

Rastem na olovnim poljima
čekajući zarobljene laste
da polete
Miris je odavno izašao
iz cveta
Kamen na tvojim grudima
nije postelja
Gubim se u prljavim mislima
ponekad ih očistim kišnicom
ali ovde je suša
Odavno je lišće požutelo
i ruke tvoje koščate
grube na dodir
ne miluju
Rastem uz more u kojem
više nema života
Selim se iz grada u grad
tražeći mir
koji je izgubila moja kuća
pa se u snu skrivam
i nemoćna smrt snivam
milosti molitve
kroz noć prizivam
Odjednom na ostrvu
na kojem Sunce zalazi
u tišini
noć šapuće talasima
Tu Mesec rasipa bisere
da svetlucaju po talasima
na granici gde ne postoji reč
Skrivam se od sna u kojem
smo pobegli od čizme
Predstojao je put
s kojeg smo se vratili ojačani
u čekanju zarobljeni
godinama
Hodajući od postanka
bosi kroz olovna polja
Sad taj bol ništa ne znači
u rasutom svetu
koji se ubrzano kreće
s tendecijom da se ugasi
a mi u remisiji tražimo
mirise
dok cvet crni samo još
iz olova raste
na poljanama gde su
nekad lelujali makovi