Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo

Poezija je ponovo u modi: Sve se menja, a ništa se nije promenilo: Baršunast odsjaj korica, hartija obojena drvenim bojicama, stranice na kojima ćete pronaći beleške iz nekih davnih dana, zaviriti u prošlost, ljubomorno čuvaju svedočanstva iz zelenih klupa. Čuva li neko od vas možda svoj stari leksikon? Sigurna sam da ih se svi sećate. Spomenare smo možda spremili u stare kutije, smestili bezbedno sa drugim knjigama u potkrovlja ili na mesta gde držimo prošlost pod ključem, pa tek ponekad u toj baršunastoj prašini zateknemo sebe kako se čudimo onome o čemu smo pisali i na koji način, ne prepoznajući sebe. Sigurno sa osmehom sete na licu. Kroz sećanje odlutamo u neke bezbrižnije dane, kada smo maštali da odrastemo, a sada bismo se rado vratili u te školske klupe i razmenjivali misli. Možda bismo neke stvari uradili drugačije, a možda i ne bismo. Možda smo baš najbolje izabrali. Treba ići napred, ali ne treba zaboraviti. Sećanja su ono što nas čini bogatima, oplemenjujući i učeći nas iskustvom. Čini mi se da najplodniji period stvaralaštva i