Ponekad se probudim s mirisom belih ruža
Zorica Tijanić(zbirka pesama "U vrtlogu burleske")
Ponekad se probudim osećajući
tvoje
usne u mirisu belih ruža
i
uštinem za obraz
Tad uhvatim svoje misli
Tad uhvatim svoje misli
da kao luda žalim
za rastrgnutim uspomenama
koračajući kroz jesen
u kojoj su boje lišća i miris kestena
ostali otrgnuti od mojih čula
Ja nisam greškom posadila
bele ruže
Samo sam želela da verujem
u to da je postojao jedan grm
koji si nazvao mojim imenom
Kao da sam u žalosti
za živim uspomenama
Sastavljam dane kao pazle
svesna da ću ih teško posložiti
u zadatu sliku jer uvek nedostaje
ona jedna da bi sve bilo savršeno
Razbacujem olako svoje vreme
namerno gubeći mesto u redu
tražeći
nešto za šta znam
da ću pronaći onda
kada mi ne bude trebalo
kao što dečije igračke uvek
pronađu mesto da se sakriju
od nade mališana da će
nastaviti igru
Tako i ja ne prihvatam
da stavim masku
braneći se od pravila
ne boli me to što znam
da nikad neću imati
ono što mi se učinilo da želim
već se plašim tvog bola
kada sve tvoje prevare shvate
da nisi deo sna kojisu živele
Moji snovi oživljavaju
zapisani na laticama ruža
Veruj mi da je samo Alisa
uspela da dohvati zlatni ključ
a partija šaha koju igram
glumeći da sam ohola kraljica
unapred je izgubljena opklada
i sad taj matiran ruž sa usana
može skinuti baš onaj
kojeg si se najviše plašio
Moje je snove razumeo neko
ko čuva tajnu kaliografskih zapisa
sa drevnih hartija
koje zagrebane tvojim lažima
samo još jače mirišu
Preskačući polja u inat osudama
sakupljam suze rasute u kapi
skupocenog parfema i prve kiše
koja će obrisati novu nadu
Ljubih u tebi voljenu sebe
ali se duša izdigla nad telom
i sad posmatra kako tvoja nestaje
pod trnjem
Ja nisam greškom posadila
bele ruže
Želela sam da se probudim
u trenutku kada ćeš me osuditi
za ljubav koju si obećao
Ponekad se budim srećna
nakon sna u kojem sam te srela
pre nego što smo se upoznali
i ostajem snena u poljupcu cveta
koji je prestao da miriše
nakon što je uvenuo
pod kapima prve jesenje kiše...
