KAMEN SUDBINE

Autor: Zorica Tijanić

(U vrtlogu burleske)

Tražio si svoj kamen sudbine

hodajući preko džinove staze

bežeći s ulica Istočnog Belfasta

zaboravljajući dečaka crvene kose

kako sedi na peskovitom zalivu

sanjajući jednake ivice

svoje zamišljene zemlje

Ističe radost vremenom

lečeći od nade i one najupornije

Ostaješ skriven od moje tame

hodajući po ruševnom zamku

Pretvarajući poslednjim dahom

strah od buđenja u san

u kojem neće biti jutra

Zaboravljaš ulice Severa

na kojima besni moć

Dečak crvene kose čiji pogled

u pepeo pretvara razloge

da ostane i pretvori se u

legendu

Bežimo na obronke

Okean pred nama

Neistražena tajna koju

čuva kamen sudbine

Nekad na obalama Drine

Sad na obroncima Severne Irske

Isti je prkos koji mi nosiš

u ustima punim blata

i smeješ se govoreći

da je spreman biti sve...

OSTANI DALEKO

Zorica Tijanić

(iz zbirke "U vrtlogu burleske")

Ostani daleko od tame u meni

Dole jednu ulicu niže prodaju cveće

Ali samo onima koji poklanjaju

ruže uz osmeh

Ostani daleko od suza koje sam prosula

Misleći da ćeš ih pokupiti kao i obično

Ali nisi želeo da se vraćaš istim putem

ponovo

Prošetaj po sasvim običnom danu

i zaboravi obrisane slike

Zalutaj slučajno i ostavi crnu ružu

na mestu gde smo se poslednji put

zagrlili

Susretni me na odlasku

I od užarenog ugarka mog srca

Osetićeš svetlost i toplinu

Na hladnim ugarcima svoga

Ostani daleko od mračne ulice

Gde se mole za imena odlazećih

Potpiši se tamo gde ne sme niko

I prođi kroz sećanje

Ostani daleko od muzike koja ćuti

Budi blizu gradilišta na kome slamaju srca

Možda te zaposle s preporukom

da prodaješ zakrpljene snove

Ostani daleko od mene u sebi

ne budeći moje nemire

i videćeš me onako kako sam ja tebe

zatvorenih očiju gledala... 

SAČUVAN U ZABORAVU

Igra leptira na postolju od lepljive gline se prekida

u pokušaju da sačuva svoj let...

Nespretnom rukom prolivena tinta piše još

jedno zaboravljeno sećanje...

U zaboravu živiš

Netaknut

Poklonjen meni

Kao dar

Zauzimaš mesto na kome

niko do sada stajao nije

Ti nadmoćan u zaboravu

skriven od očiju

koje bi bacile urok ili kletvu

poslavši te daleko od moje nežnosti

Čuvam te

Tu si na sigurnom

Neka te ne plaši snaga moje rešenosti

da te zarobim

Iz tog zlatnog kaveza

mogu da te povedem na mesta

na koja samo ja odlazim

Tamo ćemo zajedno brisati prašinu

sa starih fotografija čekajući buđenja 

Pisma koja si mi slao čuvaće tajnu

u snazi vatre koja će dokazati

da ljubav nije greškom izgorela

da još voliš boje oktobra

miris prosutog šećera po rignli

koji se meša sa dimom tek

zapaljene cigarete

i zvuk tramvaja koji čuva noć

u krugu dvojke

Možda bi mi bilo lakše kada bih znala

da se još uvek sećaš one šetnje

kada je zaškripao bol pod šinama

Sad sav je moj bol stegnut

ostaje zarobljen u šaci

u kojoj me držiš mislima

koje te ne ostavljaju na miru

Nisi mi rekao gde stanuju tvoji nemiri

Ali ja znam na koju adresu da ti

pošaljem uspomene

Tu si bliže meni kada te privijem

do srca

U rečima koje su te zapamtile

U šapatu vetra koji te sačuvao

da ne izgubiš tu strast

u poslednjoj predstavi koju

su leptiri odigrali

odlazeći u susret zaboravu

u kom će sačuvati sve ono vredno

što je ostalo od nas...

ZORICA TIJANIĆ - SNOVI INJEM POSUTI (Posvećeno S. A. Jesenjinu) Govori: ...

Poverenik za područije Beograda Scuola di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije-Zorica Tijanić

Poverenik za područije Beograda Scuola di Poesia-School of Poetry- Delegacija Srbije-Zorica Tijanić

SNOVI INJEM POSUTI

Posvećeno Jesenjinu

Ugaženim stazama kroz sneg

pred svetkovinu

noći te kobne

Autor slike: Jelena Mrše

Mili tvoj lik odvedoše u maglu

ljudi neki nepozvani

neki ljudi nepoznati

Sene te prekrile snenog

prerano za počinak večni

Odjednom svuda metež

neverica i strah

da sveću dahom utrnem

da trčeći od neverice posrnem

na sudbinu da pljunem

da stanem

zgazim čizmom ljuto

da i ja nestanem

ljubeći dragi kamen

u prah smrvljen

Ne učini ni korak

kukavica u meni

Ni levo ni desno

Lenjingrad plače

muškom suzom

Jutra je tek prvi sat

Te noći Crni je čovek

po tebe došao

Na poziv se tvoj odazvao

Pogled tamom zakovao

Krvlju ispisao poslednji stih

Druže moj... Druže moj

Ni do višenja ne rekavši

otiđe u legendu tih

Lenjingrad u magli zavijen

Iz kafane poslednji pesnik

se vuče kao prebijen

U sekundi trezan

hvata se za glavu

Nije se ubio Serjoža

Sve je to laž

Tobožnja laž

U nadi jecajem grca ženski dah

dok krv u venama ledi strah

Ipak je istina

Partiju šaha završio je sam

Ili je predaja ili mat

Belo jutro crnim suncem boji

Stih u nekrolog začas pretvori

Životu što beži neće otići

sve dok smrti se ne boji

Inatom preti

Sudbinu svoju u ruke uzima

na dvoboj izaziva kleti

znajući da sebi se sveti

Prođoše vekovi u tišini

Da li u miru počivaš dok

tvoje se rime u srcu pevaju

Trag tvoj posvuda još diše

Lutajući ulicama lenjingradskim

zanesen

Selo svoje sanja

Posut injem miriše

Snove skitnice inje prekrilo

da u žudnji večno samuje

Ljubeći neljubljen goreo

u čežnji sagoreo

Snovi su tvoji posuti injem

Tvoj mili lik senama prekriven

sad kao anđeo sanja

u strofi od suza izliven

TEBI KOJEG ZABORAVLJAM

Zorica Tijanić (U vrtlogu burleske)

Nas dvoje živimo u istom gradu

Na različitim adresama

Srećemo se ponekad na raskršćima

Semafori su mesta na kojima

čekamo znak

ne prepoznajući jedno drugo

jer svako u svojim mislima

priča svoju istinu

pravdajući izbore

Ti si došao da bi mi pisao pesme

rimama anđela

koji su zaspali bez svoje muze

Dok sam ja radije ostajala na obali

čitajući uspomene

Ti si obećao toplu čokoladu

u hladna predvečerja

a ja sam kupila crveni karmin

i jednu maramu crne boje

Koja je zaboravom prekrila

sećanja

Volela bih da znam

da li je iznad nas i dalje

nebo plavo od čežnje

koje nas je grejalo dahom Berlina

ili su vetrovi marta promenili smer

ugasivši žar u magli jutra

Volela bih da znam

Zašto još uvek osećam

tvoje misli kako lutaju tražeći moje

Nas dvoje živimo u paralelnim svetovima

koje je magija ljubavi spojila rastancima

čineći je još jačom

u sponi gde iskušenja strasti

padaju ničice pod snagom ljubavi

koju je duša vezala

Ti si obećao da ćeš mi pričati

o proleću koje nikad neće

postati zima u hladnim noćima

decembra

Ja sam kupila crvene potpetice

da čuješ kako odjekuju daljinom

kada odlučim da je jesen možda

vreme u kojem ću pokušati

da te zaboravim opraštajući

ti hladnoću ...