Zorica Tijanić (U vrtlogu burleske)
Nas dvoje živimo u istom gradu
Na različitim adresama
Srećemo se ponekad na raskršćima
Semafori su mesta na kojima
čekamo znak
ne prepoznajući jedno drugo
jer svako u svojim mislima
priča svoju istinu
pravdajući izbore
Ti si došao da bi mi pisao pesme
rimama anđela
koji su zaspali bez svoje muze
Dok sam ja radije ostajala na obali
čitajući uspomene
Ti si obećao toplu čokoladu
u hladna predvečerja
a ja sam kupila crveni karmin
i jednu maramu crne boje
Koja je zaboravom prekrila
sećanja
Volela bih da znam
da li je iznad nas i dalje
nebo plavo od čežnje
koje nas je grejalo dahom Berlina
ili su vetrovi marta promenili smer
ugasivši žar u magli jutra
Volela bih da znam
Zašto još uvek osećam
tvoje misli kako lutaju tražeći moje
Nas dvoje živimo u paralelnim svetovima
koje je magija ljubavi spojila rastancima
čineći je još jačom
u sponi gde iskušenja strasti
padaju ničice pod snagom ljubavi
koju je duša vezala
Ti si obećao da ćeš mi pričati
o proleću koje nikad neće
postati zima u hladnim noćima
decembra
Ja sam kupila crvene potpetice
da čuješ kako odjekuju daljinom
kada odlučim da je jesen možda
vreme u kojem ću pokušati
da te zaboravim opraštajući
ti hladnoću ...
Нема коментара:
Постави коментар