Poezija je ponovo u modi: Intermezzo

Poezija je ponovo u modi: Intermezzo: Ovih dana jutra mirišu na rano leto. Dok prolazim niz staru Varoš, razmišljam koliko predivnih trenutaka nismo uhvatili. Ponekad ne postoji dobar razlog koji bi opravdao rezistentnost na lepotu. Stari krovovi, čiji kolorit odaje prizvuk nostalgije i trošne fasade nose srednjovekovni šarm koji je večita inspiracija umetnicima. Deo su jednog vremena u kome se oseća atmosfera prolaznosti. Usamljen cvet na livadi je poput čoveka koji se bori sa tugom. Sve se menja i u prirodi i unutrašnjosti bića. Uvenuće i taj usamljeni cvet, izrastao daleko od polja na kojima rastu suncokreti. Tako i čovek svoj vek živi onoliko, koliko je to zapisano, bilo u zvezdama, ili na dlanu. Trag vremena je neizbrisiv na svemu osim na duši. Oduvek želim da uhvatim trenutak i sačuvam ga u mislima, da bih kasnije mogla da se sećam. Mokri trotoari nakon letnje kiše imaju poseban sjaj. Poneka kap sa oluka, podseti da vreme neumitno teče, mereno otkucajima sata ili srca. Posmatram slike, jer samo tako mogu da vidim.