Ciklus:
Campana Immortale
Autor:
Zorica Tijanić
Počivaš u
hramu moje samoće
kao prva
misao
u mom
jutru
na ramenu
usnama
Caruješ
bez prestola
otkriven istinom
poražen
tišinom
klečeći pred
jutrom
probuđen uspomenama
kojima te
prizivam
Zaklonjen
od moje tuge
u muzeju
uspomena
čuvaš
tajnu u kojoj
smo sakrili
nas
Da li
misliš da je umrlo vreme
u kojem
sam te volela
i da sada
živim po sećanjima
koja si mi
ostavio da me
miluju dahom
samoće
Dan za
danom se živi i umire
sa pola
duše bez tvog dodira
Onu drugu
nosi tvoja duša
ploveći sa
još hiljadu talasa reči
ispisanih
iluzijom
U nepovrat
odlaze senke
razdvojenih
igrom Mefista
koji je
poslao tri suđenice
da bace kletvu
Da li
misliš da je umrla ljubav
u pustinji
biserne obale
gde su nam
perle obasjale put
Bosonog po
ugarcima hodiš
proklinjući
sudbinu
Zar ne
osećaš da ti praštam
Miris
trešanja se ne zaboravlja
kao ni
poljubac u četiri i petnaest
i to u
beskraj potrošenog dana
u kojem se
kiša mučila da porodi
suze
U sećanju
sežeš do bezdana
samoće
koja te odvela
Ponos
voljene Lady nije jači
od ljubavi
u kojoj se više
ne
prepoznaje tvoja nežnost
ali sluti
da još uvek živi
Nije umrlo
vreme u kojem
zaustavljaš
satove
Osećam da
si prisutan
Još zvona
za nas zvone
prizivajući
prošlost u crne svatove
Berlioz i
ugašena cigareta u
popijenoj
šolji kafe
Toplina Sunca
u Mesecu
s kojim se
susreće u jednoj sekundi
ali
dovoljno dugoj da ne zaboravi
Žudnja ne
umire ni kada se u mržnji
iz prkosa
rađa...
Oslušni
moj dodir kojim ti nazdravljam
Popićemo
tu votku u Puškinovom kafeu
pa neka
bude poslednja
Pišem pa
izbrišem jecaj iz srca
Vreme je...
Znaćeš
tačno kada treba da
se ponovo
sretnemo
Na karti postoji
jedna tačka
koju nisi
ucrtao
Ja ću ti
šapnuti u snu
onda kada
ti ponovo ukradem san
a ti budi
na oprezu
ili me
pusti da u njega uđem
Pomerićeš horizonte
Preklopiće
se zvezde
i voleću
te ponovo
u svemiru bezdana
tuge
i bićeš
ponovo car u hramu
što kruni
se trošan od samoće...
Нема коментара:
Постави коментар